Zora

Бр. У.

3 О Р А

Стр. 169

Зва цура, зва мати, зваше сви, али узалуд. Данас, сјутра и прекосјутра: отишао је Скормон. Ко зна гдје? ■— Грехота за то куче! Бјеше добро за кућу! рече дада-Марта. Саида као да се спасла нечега нестанком пса; али јој се опет чинило да јој село пусто без њега. II. Три долине и три горе: кратак пут за младост, кад се с вољом путује, а и да се не напијеш воде са успутних извора, па си већ у Мљевишту. Долином ромори поток; на више, по подини, раштркано, пружа се село проткано вртовима и садовима. Горе, на брду, пасе стадо зелену и густу траву. Бачија је намјештена чак поред крста, одакле око види обје долине. Један стари и лиснат орах даје пастиру хлад. Овнови већ отежали ; овце гојне, јањци несташни: па ипак је пастир снужден. Узалудан узме фрулу у руке, али пјесма нема онога пређашњег миља. — Скормоне, држи! Скормон скочи па се устријеми међу овнове који се туку у рогове, раздвоји на једну и другу страну, па онда стане уздигнуте главе да прозре хоће ли се још тући. А кад се увјери да сви пасу, лане још једно два три пута, као знак да он мотри, па се онда полако врати своме господару. Ту се пружи, метне главу на предње шапе и очима прати сваки покрет свога господара Паска. С времена на вријеме ућули ушима, стресе се, подигне главу, или само зарежи као да је осјетио нешто необично. Паска то п не опажа. Он се осјећа потпуно усамљен, и ако је за све вријеме док је у војсци био само на њ мислио. Планина, стадо и Скормон то су били његови нераздвојни пријатељи још од ране младости. Сад, пак, од како се вратио кући, требало би да живи старим животом, као што и село му живи. Али, ево већ четири недјеље како пасе своје стадо а

још није крстио онога овна што носи највеће звоно. Можда ће временом, данима, ствари да се измијене и доведу у ред као што је и прије било . . . Скормон диже, главу, скочи, погледа, наћулив уши, доли, па као из пушке прелетје јендеке и џбунове на ниже. — Куда одјури тако? Скормон, Скормон! Нема кад Скормон да чује. Паско устаде и погледа за њим. Одоздо вијуга бијела и чиста узана стаза. Доли чак, гдје се она губи за густи трњак, Паско спази једну женску, која журно граби на више. Скормон иде право њој, заигра пред њом, поче се вал>ати, лајати, скакати на њу, па онда појури натраг Паску. — Шта је Скормон? Ко је то? Он би казао да зна говорити, него само скичи, скичи, лаје па опет појури Саиди, врати се опет Паску, па опет Саиди, размак све краћи, и он најзад одскочи у страну да се они саставе. Саида стаде, зажарених образа, пред Паском. Ох, да није пошла, да није дошла, да није овдје! Паско је гледа и сјети је се. Да, то је Саида ујка Станова. Као да је онака иста као и прије три године, па, ипак, не баш сасвим, онака. Као да је — Бог зна како! Хтио би да јој каже коју ријеч, али не може наћи ни једне баш. — Казала ми Флора Бутукова да си дошао кући!... прозбори Саида загушено. Паско као да једва чује. — Да, дошао сам! И Флора је дошла својој кући, одговори он тражећи ријечи. —■ Имам лијепо стадо... Четрдесет и шест овнова, сто шездесет и двије овце и осамдесет и три јагњета . .. — Лијепо стадо! . . . — И трава је врло добра, да је просто штета да је овце пасу. Да, онај ован мој је: плата моја. Да ти га покажем. — Он пође стаду и Саида за њим, а Скормон, прикупљајући стадо, пред њима.