Zora

Стр. 170

3 0 Р А

Бр. У,

— Гојно стадо. — Добро је исхрањено. Овако стадо још не имадох. — Видиш овцу ону и ону, и овна онога и онога — настави он, показујући растурене овце. — Од сваке десете имам једну. Саида иде за њим, гледа га крадом, а кад он застаде и окрете се од једном к њој, обоје се нађоше у истом положају као и мало час кад се састаше. — Идем кући! рече Саида дрхтавим гласом. — Идеш кући! — Да, идем! одговори она полазећи. Паско пође за њом. Од једном Саида стаде. — А гдје си била пошла? Запита је Паско. — Пошла сам тек онако! — А, што то носиш у марами? Саида погледа у мараму, па у Паска. Очи јој се као замаглише. Скормон видје како једна суза склизи преко њена образа доли и поче скичати, мислећи да ово није добро. — Донијела сам ти неко грожђе! . . . промуца она не убрисав сузу. — Овај је јадник дошао код нас . .. показујући на Скормона. Више није мбгла говорити. Не знам како и не знам шта. . . Паско осјети, да не зна више за себе. . . Не могаде објаснити себи никако како је то могло бити, тек кад дође себи — виде Санду у свому загрљају. Скормон мирно гледаше у њих. * * * Друге јесени преко оних трију гора и трију доља у хладу лиснате липе стоји колијевка. Скормон лежи поред ње и гледа ћутећи како се дијете игра својим ручицама, гунђајући неки немушти разговор. Ј{ик. Сп. ЈИатије&иЋ

0 Горскодо Вијенцу — ЈТавле ЈТоповкћ ~ћ Д и угледасмо, у радњи Вијенца до/ V Ј- ста ствари а не дадосмо пуну оце'' ну о њима. Нађосмо и оскудицу радње, и нелогичност њену донекле, и недраматичност, а ни на једној се од ових особина не задржасмо, нити одмерисмо праву вредност Вијенца, каква према њима излази. Читалац би већ могао помислити да ми хоћемо да прикријемо ствар. Време је застаги на том, и ући у праву критику спева. Њоме ћемо у исто доба завршити питање којим' се од почетка главе бавимо. Ја назвах, мало час, В иј е и а ц најлепшим делом наше књижевности. Али имам ли право да то учиним после овога што сам довде изложио? Можемо ли ми, искрено говорећи, назвати ово дело не најлеишим него уопште лепим кад смо у њему угледали ствари које су не за похвалу него за покуду, које су управо чиста и проста несавршенства? Јер то је одиста несавршенство кад је радња овако слаба и празна; и велико још, пошто је радња, немојмо се варати, један од главних елемената једног оваквог дела. У делима ове врсте, ма у којем облику она била, у облику драме, или романа и др., (а зашто не бисмо од Вијенца тражили оно што од драма и романа тражимо?) радња је врло важна ствар. Критика н. пр., увек сматра као озбиљну ману једног песника кад у његовим делима нађе радњу слабу. „Радња често слаби код Г. Балзака," каже Сент-Бев кад говори о манама овога писца. „Ох, како ми је било досадно" рекао је и непрекидно понављао Емил Фаге кад је о првој представи Ростанова Орлића говорио (у том комадујеједна минимална радња развучена у шест чинова). За Лахарпа се, да и старије поменемо, зна да је увек „на прво место стављао интерес радње" и према њој ценио дела. Али да оставимо критичаре, ми и без њих знамо