Zora

Бр. У-

3 0 Р А

Стр. 179

да буде најбољи енглески пјесник. Свакако је положај који он заузима од особита интереса. Обратимо дакле пажњу томе положају и размотримо, како је даданашњи његов посједник дошао на пјеснички пријесто и како се на њему влада. Обичај славнепјеснике ловорикомовјенчати налази се већ у класично доба грчког народа. Године 393. укинуо га је цар Теодосије као остатак незнабоштва и чини се да се истом на ново увео, кад су грађани града Рима овјенчали на овај начин Петрарку године 1341. Из Италије се тај обичај раширио у Шпанију, а био је познат и у Њемачкој. Тако се спомиње, да је цар Максимилијан године 1517. учинио витезом у Аугсбургу Улриха Хутена и том приликом метнуо му на главу ловоров вијенац. У Енглеској су већ нормански краљеви имали по једног званичног „уегзШсаЂог-а," ком је била 1251. одређена плата од 100 шилинга. Ипак се обичај даривања вијенца раширио с универзитета, нарочито онога у Оксфорду, гдје би најбоље кандидате реторике и појетике окрунили вијенцем. Мало по мало, па би се кадгод признао вијенац и гдјекојим дворским стихотворцима. Краљица Јелисавета имађаше различите дворске пјеснике: најприје Ричарда Едвардса, затим Едмунда Спензера. Но као први прави званични роеЂа 1аигеа1;и8 треба да се сматра Веп Јопвоп, кога је нашљедник Јелисаветин Јаков I. год. 1619 подигао до те службе и части с годишњом платом од 100 фуната штерлинга и буретом канарског вина. Послије Џонсона бијаше у тој служби Зп: ЛУПКат Вауепап!;, незаконити син Шекспиров — он се бар издаваше за таквог, — а иза њега дође познати Јоћп БгуЛеп. Нашљедници његови нијесу били достојни ловорике, те истом године 1813, када поставише КоТзеги ЗоиШеу-а, дође заиста чувен пјесник до заслужене части. Мало прије су ту част понудили Валтеру Скоту, но он је одби, јер је био мишљења, да плата скопчана с тим мјестом, која је тада износила

200 фуната штерлинга, припада лицима, која су упућена само на заслугу пера свога. Послије смрти 8оиЉеу-а постаде 1аигеа1;и8 стари ^огЉлтогШ, коме је било већ 72 године и који је ту част примио тек на велико наваљивање краљичино. И заиста избор не би ни био погодио заслужнијега човјека. Послије њега дође као лауреат год. 1850. Алфред Теппувоп, човјек врло великих способности, којег се смрћу 1892. године ово мјесто опет упразни. И не само у књижевним него у свима круговима образованог енглеског друштва ишчекивало се с великим интересом ријешење питања, коме ће се сада дати ловорика, осим ако се та служба сасвим укине. Многи су пошљедње жељели. Јер је свакако врло тугаљив посао: једнога пјесника између свију других одликовати на тако сјајан начин. Такав је чин давао повод многим омразама и често могао бити заиста неправедан, ако су се осим пјесничке вриједности узимали у обзир и други разлози, па ако су уз то били од велике важности обзири на политичке прилике и странке. Но други су хтјели да се сачува ова историјска служба: с једне стране, јер све старинско, ради ли се само о спољашности и форми, вазда има у Енглеској врло необичне дражи, с друге стране, јер се даривање тога звања сматра службеним признањем пјесничког дјеловања с највишег мјеста, чашћу подијељеном од државне стране књижевности у опће. С тога је у своје доба један лист наумио да то питање рашчисти, па је људима који су на књижевном пољу важили разаслао допис, у коме их је молио да му одговоре на ова два питања: 1. Би ли требало да се ово звање укине или и на даље да остане? 2. У пошљедњем случају кога сматрате најспособнијим нашљедником покојног лорда Тенисна? Одговори овог одабраног свијета бијаху исто тако различити као мишљења публике у опће о овсм питању. Само су ови људи своје назоре још опрезније изражавали, барем у погледу личности за ово