Zora

Стр. 230

8 б Р А

Бр. VI.

ђују, предсказују ритам, тј. чине ритмичне јединице. — "јуо ез тсћ4 Не1з4 ћа1; зсћоп о-епећш (1аз ЛУеЉ То и да није у дистиху има мелодију стиха. У том лежи чар многих, већине Гетеових стихова, врло многих стихова Лазе Костића и т. д. Тако је у цитираној Аи/ Лет Зее: 1Јп(1 Јпјасће ЈЈ"аћ|гип§; пе"11|ез В1п1 ритам већ у самом низу рпјечи и није их потребно — скандирати. У том стиху као и у читавом безброју стихова њемачких, српских итд. мелодичност је у толико већа што нијесу рџјечи одсјечене једна од друге, као стопе (тактови), него неосјетно прелазе једна у другу, музикаједне наставља се, непосредно се развија у музику друге. И то је једно од битних правила новије метрике — и ако га г. Врх. не зна, нисам му ја крив. Познато је у осталом сваком интелигентном човјеку да се и у музици ритам, тј. такт покорава мелодији и само слијепцима духовним није јасно да се жив језик људски у свом најбожанственијем царству не смије ограничити на пуку монотонију скандирања. Г. Врх. је, пак, толико несмјеран, да музику ријечи меће на исту »низину« с мирисом у стиху — показујући или да не зна да је музика основни, битни значај' говора људског и да се никако не може, ни у иронији! — упоређивати с мирисом стиха, с једним са свим хетерогеном, небитном особином —■ можда нечијих уста, али не говора, језика. Та несмјерност знања прелази у наивност кад госп. Врх. каже да пјесник има од садржине, исказане у пјесми (да прецизне ли стилизације!) да бира оно што према »такту« може да одабере. Ако су стари имали тему свога хексаметра и имали само да бирају, удешавају, премјештају и скраћују ријечи за тај калуп, за тактове — модерни пјесник има да пази на многе друге ствари куд и камо већма него на такт, и за љубав такта он не смије самовољно мијењати акценат, дужину слогова,

висину — једном ријечи природну музику ријечи. Смијешно би било мислити да је Гете имао, слично Виргилу, Овиду, Алкеју итд. пред собом »тактове« свога Ег1кбтд-а па бирао ријечи које у њих »пасују«. На против, он је оставио метричарима. да мелодију тога његова стиха разлажу, разглабају у јамбе, дактиле и друге ритмичне јединице. За то и опет кажем, да Милетини стихови нијесу мелодични, просто за то, што је сам избор ријечи таки, да таман ако чини љепшу, мелодичнију прозу од обичне, свакидашње. Та немелодичност пак не може се одбранити никаквим »ритмичним« једанаестерцем, јер скандирати се могу и скроз немелодични стихови. У његовим тим стиховима има додуше 11 слогова, и они се могу, уз уобичајену употребу насиља акценту, подијелити тачно по тактовима — али та ритмика не стоји много изнад ритмике клопарања прстију, или ударања у бубањ Можда је за г. Врх. то највише музичко уживање — за мене није и ја сам покушао оправдати за што није. И сад смо дошли до једне тачке, коју г. Врх. а рпоп назива апсурдном, показујући и опет несмјерност знања. По госп. Врх. је мелодија без ритма, (не смијемо заборавити да ритам г. Врх. значи само »измјењивање. слогова по тактовима« а о »измјењивању слогова по квалитету« — он канда и не сања!) апсурдна. Претпостављам да г. Врх. не ће хтјети одрицати овим стиховима Његошевим јединствену љепоту и звучност и волио бих знати, како он својим »основним појмом« о стиху тумачи ове: Не смије дуго ова мрачна ноћ У нашпм душама паклено царствов^т! Вулкани, који страшно кувају У нашим грудма букнути морају И задушит' онога, који љагом Јуначко српско окаља име. Родна земља наша гдје почивају Кости наших славних прадједовах Нек нам буде тржаственом гробницом Или пантеон узвишених душах и т. д. Или: