Zora

30*

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 231

Пламен божанствени у ништавом храму Каква је судба у њему зажегла?... Тајинствени закон какав вас сједини?... (вид. Пустињак цетињски). Волио бих знати колико се Гете држао »такта« у свом Пролгетеју Ганилгеду и т. д. Волио бих знати колико се Лаза Костић држао »ритма« у својим пјесмама За сестром, Опрости лш, Побри Ј. Ј. и т. д. Или би г. Врховац довикнуо : Окајте се стихова! То је тешко погодити. Али што да се устручава довикнути тоједном полетарцу, који је саставио оваке стихове: Благо летње предвечерје На западу још сунце сја И крупне капље млаке кише Полако росе пут и мила поља та! Без уобичајеног насиља акценту, први се од ових стихова може претворити у чист (чистији од оног: Виловито, плаховито!) трохејски осмерац; други у јамбски осмерац; трећи у јамбски деветерац; четврти у јамбски дванаестерац. Дакле сваки стих за себе ритмичан је и у ужем смислу ритма по квантитету и у ширем смислу ритма по квалитету. Ни у једном стиху нијесу измијешане, као на пр. у цитираним Његошевим, разне ритмичне јединице. Е, али размјер им међусобни није исти и г. Врх. побркавши разллјер т. ј. број слогова у стиху, или правилније број стопа са самом стопом, с бројелг и одношајем слогока у стопи, такту — на пошљетку већ не зна ни сам шта хоће да докаже. Јер да сви стихови исте пјесме морају имати исти број слогова то није смио отворено и јасно казати — него је завио у ону своју кусаву дефиницију стиха, а можда се у пошљедњем моменту сјетио и тога да је и наш трохејски десетерац врло прошаран јамбом, дактилом, спонДејем и т.д. Него уздајући се да ће му се на празну ријеч вјеровати — загрмио је: Окај се стихова! А ја сам толико анархиста да ништа не вјерујем док ми се не докаже и нарочито не вјерујем у оно што, мислим имам снаге и спреме, могу оборити. Да су цитирани аукторитети, који ме закриљују, као и

Пушкин, Петефи, Хајне, Арањ и 1оп§пв е†огс!о, знали куд и камо ирије мене и куд и камо боље од мене за стихове с разним размјером, за полиритмичан стих, стих неправилног ритма, зна у образованом свијету сваки гимназиста, као и то да је полиритмика и различан размјер, по правилу једини наговјештај, једина, кржљава одмјена мелодије у ст. класика, на пр. у хексаметру, а поглавито у строфама лирске поезије — Сафиној, Алкејевој итд. И само г. Врх. као српски критичар може у свом »основном појму« о стиху — видјети уједно и све појмове о стиху! Наравно, да и у овом правцу ослобођење стиха од метрике има екстрема, има заблуда. Али, опет, зар није штета ауједно и знак наше пјесничке комоције — која може једном да буде фатална — кад нпр. Митровић од својих седамнаест балада пише седам у трохејском осмерцу, нашем колском стиху, који је, по моме мишљењу, неприличан за баладе. У овој прилици и нехотице ми се натура она разноврсност и богато шаренило ритма и размјера, којом кипте већ првих неколико стихова Његошева Поздра-в Штиту Србобрана! 1п с!ег Вевсћгапкпп^ зе^ зГсћ <1ег Ме18<:ег — казао је још Гете. Па и г. Врх. боље би учинио био да се умјерио, да је погледао мало око себе, у своју најближу околину. Његовој се учености само још мање могу поклонити што је показао да се умије »швоћкати« са Шопенхауером и да без повода и зазора назове Малармеову поезију бунцањем у стиху. Нијесам читао Малармеа — али сам читао како га необично хвали и један Врхлицки. А за Врхлицкога се ваљда тек не може рећи да нагиње декадентима. Спомињем то само за то да се види како је г. Врх. брз и свагда спреман да преломи над неким мач. Ништа се у нас не доказује ако се грди Маларме, као што је сувише проблематична и тежња г. Врх. да се дјетињасто љути на Шопенхауера, пред којим и један Толстој капу скида. Нико није крив г. Врх. ако он не види у