Zora

Стр. 268

3 0 Р А

Вр. VI!.

(Радун и Љубида) —■ и то је све: два стиха, два причања, али ни једна сцена. Код Његоша ни једна пуна слика четовања, ни један рељеФни моменат из тога романтичнога живота, ни један живљи цртеж из тога живописнога пејзажа. Код њега је све договор, разговор, седељка, дочекивање и испраћање, монотонија и бледа боја. Ни налик на оне артисгичке процедуре Меримеа; на страст овога за живописним, локалним, оригиналним, необичним, непознатим. Нећу овим да кажем да је Његош покварио историску верност, него да није дао рељеФну историску боју своме делу. Треба ли за ово осудити Његоша? Како вам је воља. Само, ма како пресудили ствар, треба ово да имате на уму. Прво, да је Његош хтео овако да ради како ми сад пожелисмо, он би морао да поквари јединство места, што пак није хтео. Друго, он би такође морао да представи Црногорце како* четују, а он, ме-

Рјечник хрватскога језика и два писма Ђура Даничића. Прије неколико мјесеци изашао је из штампе Кјестк кгуа^зко^а јвггка, зкпрШ 1 оБгасНН Т)г. Р. 1уекоугс \ Ј)г. 1г>ап Вгог. (Зуеиак I. А—0.) Започео га је пок. Броз, а послије смрти његове наставио Др. Ивековић. Овај је и предговор написао. У томе предговору читамо, да је овај рјечник хрв. језика удешен нарочито за књижевнике и људе од пера и дамујетемељ ово: осим Вукових књижевних радова и збирки нар. умотворина, Рјечник Вуков и књижевна дјела Ђ. Даничића, хрв. народне пјесме издане од Мат. Хрв., нека дјела М. Ђ. Милићевића и Његошев Лажни Цар; на даље је употријебљено из Академ. Рјеч-

ђутим (то знамо из његове биограФије), није никако волео да се о Црногорцима и даље мисли како је то народ који на граници једнако смета Турцима својим четовањем: он је увек гледао да одбрани своје од тога чим би се какав спор такав појавио, и сам најсгроже забрањивао четовање. Треће (ја казујем ове одбране како која дође) Његош је био од класичне школе а овај моменат историске боје тек су после класика романтичари пронашли. Четврто, има још ваљаних песника, и чак међу самим романтичарима (А. де Вињи, у Сен Марсу) који нису овај обзир задовољавали, и ако су се и трудили да то учине. И тако даље. Најпосле, ми Срби не смемо много замерати за ово, јер, колико ја знам, ми до данас нисмо имали ни једнога песника ма које врсте, који је умео дати праву историску боју свом делу, кад је требало. Биоград. (свршиће се)

ника што је готово (т. ј. од А—Коњокрадица), збирка Ј. Богдановића, Стулијево Рјечосложје и из народног говора што се писцима свидјело. О вриједности овог рјечника, који има пред собом Вуков и Академијски рјечник, а основан је на тако широкој подлози, не може бити сумње. Ако би се шта приговарало, то би било једино у погледу књижевних радова, на основу којих су писци свој рјечник састављали и допуњавали. Што су се машили Вука и Даничића, сасвим је природно. Србима то шта више ласка, јер су састављачи овог рјечника — Хрвати — признали надмоћ српских писаца у погледу језичном. Само нам се намеће питање: с каквим се правом може овај Рјечник назвати Рјечником хр-