Zora

Стр. 396

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

проричем: ако ми вјерујете и помогнете, спашћу се, иначе ћу пропасти а са мном ће и други. Ово ти поручује Стјепан. Ти, који си отац Хришћанства, дај му савјет и помоћ". Резултат свега тога био је тај, да је Стјепан крунисан краљевском круном. На глави Стјепана, на глави деспотице смедеревске блистају се круне, али круне, које су стечене послије силних гоњења већега дијела народа у Босни. У присјенку пријестола босанскога, на коме сједи први крунисани краљ и четрнаестогодишња краљица Мара, чују се уздаси хиљаде богумилских породица растјераних са огњишта свога, отјерани у земљу Херцегову и у наруч иновјернику. Многа господа босанска насилно нагнана да пријеђу у католицизам у потаји исповиједаху своју стару вјеру а у грудима гајише мржњу према новом краљу, који-се са свим баци у наручје католицизму и Западу. Послије свих покушаја да нађе помоћи на Западу, Стеван Томашевић остаде усамљен а страховита олуја спремаше се да покоси земљу босанску, да сруши пријесто босански, да сурва српску краљевину, која тражаше помоћи у католицизму, која тражаше ослонцау вјековних непријатеља српске слободе и независности, у Мађара. Пошљедњи час куцаше краљевини. Мехмед тражи данак од крунисанога краља босанскога; краљ се нада на обећање папино, њега храбри папин изасланик да не даје данак, да се држи ријечи дане угарском краљу Матији. И Стјепан одведе султанова посланика, показа му на гомили силно благо да га натоваре крећеш и рече: „Ево, харач је скупљен, спреман је, али ми ни на ум не пада да тако силно благо пошљем цару а ја да останем без њега. Ако султан на ме пође, ако ми до невоље буде, с овим благом лакше ћу се одбранити, ако ли ми судба донесе да морам у туђу земљу бјегати, онда ћу бар лакше у туђини живјети". Миран, султанов посланик одговори му на ово:

„Лијепо је до душе и часно је да толико благо у твојим рукама остане, али ти тиме газиш светињу уговора, газиш заклетву. Не знам да ли ћеш бити срећан с тим благом, бојим се да те несрећа не гони". Одмах послије овога султанов посланик одјури Стамболу граду да јави поруку босанскога краља своме господару, а краљ Стјепан посла посланике на све стране да моли за помоћ. Било је доста лијепих ријечи, доста пустих обећања, али помоћи, стварне помоћи, оружја војника и храбрих витезова нико не посла. Краљ босански почетком прољећа 1463 године осјети се сам самцит пред страховитом силом османлијском. Сјећаше се ријечи Мехмедова посланика и љуто се кајаше што га онако одби. С тога брзо посла посланике Мехмеду да измоле милост и испросе петнаестогодишњепримирје. Али узалуд. Султан им обећа примирје само за то, да их што јаче изненади и што неспремније затече. И заиста, по одласку посланика из Једренета на три дана крете султан силну војску, па хајд уза стопце за посланицима, и кад посланици, као пуномоћници краљеви, јавише заповједнику Подриња, војводи Твртку Ковачевићу, да је примирје закључено одоше весело и даље да објаве радосну вијест. Можда се обрадовао и војвода Твртко, можда је и он весело примио ту вијест, али му се весеље у жалост претворило и у крв утопило. Ни три дана није прошло по одласку краљевих пуномоћника, који му јавише да је примирје закључено а груну турска сила изненада, опсједе Твртка, и он, неспреман, предаде се. Султан заповједи те му смакоше са рамена главу. Кроз Подриње стиже војска османлијска под тврди град Бобокац, кога османлијска војска поред свих ранијих напада не могаше освојити. У најљепше дане године, о Костантин и Јелени, стиже и сам Мехмед под Бобовац да се наслађава дивним зеленилом и цвијетом романитичне околине града Бобовца. У граду је заповјед-