Zora

51

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 397

ник кнез Радак, којега је сила и вјерско шљепило нагнало да постане католиком. Мехмед је већ замишљао грдне јурише и страховите нападе на стијене града Бобовца, али вјерска гоњења бјеху сатрла сваки осјећај према отаџбини, према краљу, према народу и кнез Радак предаје султану тврди град трећи дан опсаде. Бобовац пада у руке султану без капи крви осим оне, коју проли султанов џелат сијекући главу издајици Радаку. Пад Бобовца, најтврђег града цијеле Босне, пренеразио је свакога. И сам краљ изгуби памет те мишљаше како да побјегне. У том тренутку не нађе се на помоћи ни краљ угарски, ни папа, ни Млеци. Свети оци, који онако храбро ширише католицизам, који подстицаху краља да гони присталице босанске цркве, који га наговорише да одбије султанове посланике и да не да данак, сад се изгубише. Ту не бјеше ни спљетског надбискупа Ловринца, као посланика папиног да посавјетује, охраби и одушеви краља. И краљ и млада краљица Мара и Катарина, маћија краљева, морадоше се спремати да оставе поносну Босну. Несрећна деспотица Смедерева дочека као краљица несрећне дане и у двору свога мужа. Она мораде на врат на нос с једним дијелом блага хитати из Јајца пут Хрватске, остављајући пријесто, остављајући поносне дворе и мужа својега, само да се спасе. Муж ју је испратио раније у намјери да ускоро и сам пође њеним трагом. Док Мара с највећим страхом оставља дивну земљу босанску онда, кад је она заогрнута у мајско зеленило и цвијет, да видимо пошљедње тренутке њенога мужа, пошљедњега краља босанског. Кад изгуби и пошљедњу наду, кад сазнаде да османска војска тек што није опсјела Јајце, остави град и побјеже кроз доње крајеве према Хрватској. Заповједник османске војске, Мухамед паша, чим стиже под Јајце, сазнаде да краљ није ту, па се одмах упути за њиме и стиже га у Кључу, град опсједне, па бојећи се да га неће моћи освојити преговараше с краљем да

т му се на вјеру преда и краљ му се предаде. И... кроз кратко вријеме изгуби главу заједно са стрицем Радивојем и многим другим племићима босанским. Рим је много обећавао пошљедњем краљу Босне. Угарска му је давала наде. Млеци лијепе ријечи а он даде главу своју и тешко ропство своме народу и земљи својој. VII. Вратимо се пошљедњој краљици босанској, вратимо се деспотовој унуци Мари. Она је у непуној шеснаестој години морала осјетити све горчине свога живота. Оставивши двор, пријесто и мужа с великим благом и драгоцјеностима бјегајући ступила је на земљиште бана хрватскога, Павла Сперанчића, ватреног католика и присталице угарскога краља Матије. Бан Хрватске мјесто да јој као слабој, младој и несрећној укаже гостољубље, да је лијепо прими ма да је она жена његовога непријатеља, он је, на путу за Клис разбојнички ухвати, опљачка. и одузме све богаство, па је баци у тамницу. Послије претрпљених невоља, послије тамновања, којега се некако спасла, замоли владу млетачку да оде на Брач, али јој влада то не допусти. Она онда оде у Спљет и ту је живјела неко вријеме стојећи у вези с Босанцима. То не бјеше право Млечићима, па је писмом од 11 децембра 1466 године и оданде срамно протјерају. И млада краљица босанска не нађе милости ни код Млечића ни код других силних на Западу. Она, унука Ђурђа Смедеревца, негдашњег деспота српског, сита худе среће као и дјед јој, и пресита обећања, насиља и разбојништва „господе ришћанске" са Запада, упути се иновјернику, душманину своје деспотовине и своје краљевине. И гле, у Турчина, у иновјерника, нађе се више милосрђа него у господе млетачке и бана Сперанчића Павла, у штићеника римског и приврженика угарског. Мара оде у Јежево, тетци својој султаници Мари, код које живљаше и Катарина, негдашња грофица циљска.