Zora

Бр. XI. и XII.

3 О Р А

Стр. 377

Заборављена кућа Цршица — Свет. 'роровкћ. ТГад би је из даљега погледали, изМ- гледала је као каква старинска ' развалина, заостала од косовскога доба. У ствари и јест развалина. Био ту некакав хан, па кад је почео горити, половину му разорили, а половину спасли, то јест, очували су, да и она не изгори, а нијесу је могли очувати да се не расклима и растресе. Разорену половину нико поправљао није. Греде, што су остале у зиду, давно су иструхле и попадале да им се тек по неким прним одломцима за траг знаде. Само још једна, позеленила од ситне маховине, у крају, што штрчи као саломљена грана. По зидовима се исплео густ бршљан, уточиште гуштерица, врабаца, а покаткада и кумра. Друга „спашена" половина такођер није поправљана. И она још једнако стоји са нахереним кровом, са искрченим прозорима и напуклим зидовима. Испод стреха се мотља силесија ласта, испод прозора и у пукотинама ниче прилип и кумрино грожђе... Ни унутрашњост куће није многб боља. При земљи, иза разваљених врата кућних, поредане су три избе, једна до друге. Пола су у земљи, а пола над земљом. Зидови им црни, чађави и некако излизани од силне воде, што цури низа њих. И по тлима има доста воде. Она се салијева из авлије, када нападају велике кише. Поред крајње избе дижу се старе, исцрвоточене степенице, готове да се сваки час сруше. Неколико степена испала су из њих, те зијају као вилице без свих зуба. Испод степеница има као мали ћумез, за кокоши. А изнад њих је полу гњио а полу нагорио велики таван, по

коме једва може да се иде. На тавану, са десне и са лијеве стране нижу се неколико соба. Ријетко на којој да су здрава врата; а сви прозори су зачепљени старим дроњцима или су заковани нагорјелим даскама. Собе су пуне паучине и то неке дебеле паучине, коју укућани брижљиво чувају, да њоме заустављају крв, ако се коме отвори. И по собама, као и по тавану често шетају кокоши и пилићи, двије мршаве мачке и једна вјечито заљубљена и вјечито „пород носећа" кучка... Кућа је била готово пуна укућана. У приземним собама стајале су три породице т. ј. људи и жене из три породице. У првој је становао хамал на крштењу наречени Симат, а прозвани Дугулендра, висок, сухоњав човјек, са упалим прсима и вазда плачевним лицем. С њиме је „дијелила срећу и несрећу" жута као воштаница жена; из њихове „диобе" изашло је двоје увијек прл^аве и голуждраве дјеце. У другој је изби Стаменка, удовица, а по занимању праља, стасита женска, необично дебела, готово мушкога гласа и велика, готово мушкога корака. Трећу собу заузима Алекса ПришиђелДија, онај што купи кости по буништима и продаје их чифутима и што се увијек смије. Под степеницама, у оном ћумезу, станује просјак Ибрахим, старац од осамдесет година. Он је најпознатији у вароши, јер и љети иде у дебелој зимској антерији, у зимским хаљинама, са повезаном главом и са рукама у џеповима као у сред зиме. У „горњим" собама су нешто отмјенији становници. Ту је стари, вјечито беспослени дрводјеља шијор Мато, са брадом од осамдесет длака (кажу, да има равних осамдесет!) и са женом Матијом. До њега је просједи Мартин, ванредно великих и клепавих ушију, који пише