Zora

Стр. 378

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

сељацима молбе и тужбе за јеФтине паре, што раде само Швабе, ради чега су га и прозвали „Франц", јер је сваки Швабо Франц. Поред Франца имао је собу грлати Галама, који није могао проговорити ријечи, а да не виче. Он је зими пекао кестене, а л,ети продавао шљиве и за други посао нити за друго воће није хтио чути. И сви су укућани живили у слози и у љубави. Невјероватно, али истинито! И, ко би их посматрао са стране, прије би рекао да је једна породица, него би и помислио да их има чак од три вјере. Љети би, пред вече, излазили из соба и посједали по камењима оне разваљене половине. Посједају једно до другога и распричају се. Сви запале цигаре, оеим женских. Од женских је пушила само Стаменка. Наравно, она је и почињала разговор. — Дану ти, Францетина, причај што... Ти си био с људима... — вели и пушта димове кроз нос. . Франц узвије раменима и одмахне руком. — А што ћу причат? — С људима си, па знагп шта ћеш... — вели она. — Ја сам женетина, па би знала... И Франц почне да прича о својим молбама, што их је преко дана писао, ако их је било, или не прича ништа, ако их није било. Причање му нити је било дуго, ни занимљиво. Муцао је, застајкивао и често понавл^ао једне и исте ријечи. Галаму би то, обично, извело из стрпљења, па би се почео вртити. — Шути ти, — прекинуо би га, — кад ти не ваља прича!... На перу си мајстор, а језиком не знаш заметнути ријечи к'о ни моја мати. — Не знаш ни ти! — дочекује Стаменка. — Ти само млатиш језичином, а од тога никакве Фајде...

— Окладићемо се по хиљаду наполијуна да говорим паметније од тебе! — брани се Галама. — Ја немам паретина, а немаш ни ти па се нећу кладит!... — виче Стаменка. И да не би ствар отишла на крупно, пренесу разговор на спавање. И тада се причају само снови. Ибрахим прича, како је снио, да је нашао Аладинову лампу, па искао царску кћер за жену и с њоме провео читаву ноћ, као младић од двадесет година. Шјор Мате вели, да је снијевао ђавола, како је узео његове тестере и чекиће, па гради мртвачки сандук за газду Илију Бронзића. Франц је у сну писао некакву молбеницу цару, а Галама је снијевао, како и просјак Ибрахим почео продавати кестење и како су се, ради конкуренције, побили... Снови се причају до касно у ноћ. По неки и закуњају слушајући их, а по неки чак и спавају. И испредају се приче, праћене гласним хркањем спавача, а више њих цврчак цврчи и слипимиши пролијећу... Кад би ударила киша и отјерала их са развалина, кад би натопила чак и мале избице при земљи, тада би се становници „доњега дома" преселили у „горњи дом" то јест на таван. Тамо би настављали своја сијела, а тамо су остајали и на ноћишту све дотле, док им се избе не сасуше. Ни зими није било много друкчије. Додуше ни један није могао за своје новце купити себи дрва, али то су могли заједнички. Благајник је била Стаменка и њојзи је плаћао свак, колико га је „дошло на главу". Она је узимала дрва и ложила их у својој избици. Зато су се у избицу сакупљали и други и гријали се око ватре. Ако је било кромпира, они су у ватри пекли и кромпире и ве-