Zora

Бр. XI. и XII.

3 О Р А

Стр. 423

смрт и да плати оштете и све парничне трошкове. „Ствар оде апелацији и она смртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове кривице као дело политичке природе, а касација нађе неке неправилности, и врати акта суду, тражећи да сејош неки сведоци испитају и закуну. Две године је тако трајала та судска процедура, и напослетку и касација оснажи преиначену пресуду, којом се Марко осуђује на десет година робије у тешком окову, а да плати све кривичне и судске трошкове, али не као политички кривац, јер је доказао да не припада ни једној политичкој партији. Наравно да се за овакву пресуду имало на уму да је то велики народни јунак Краљевић Марко, и да је ово суђење јединствен случај. Најзад, није ни била лака ствар. Нашли се у забуни и највећи стручњаци. Како ћеш осудити на смрт неког, који је и иначе пре толиког времена умро, па се наново појавио с оног света. И тако Марко, на правди Бога, допаде тамнице. Како се судски и кривични трошкови нису из чега другог имали наплатити, то се јавном лицитацијом одреди продаја Маркова Шарца, одела и оружја. Оружје и одело одмах откупи држава на вересију за Музеј, а Шарца купи трамвајско друштво за готове паре". И тако Марко зацијело: обријане браде и бркова, као што је то већ обичај код апсеника, глумаца и старијих научењака, окован у робијашком сукненом одијелу, као кнајповац, чами у биоградском затвору. Л>утио се, викао, пријетио док се није свикао на уредан грађански жизот у тамници. Почели су га привикавати и на корисне послове, да носи воду, да залијева баште, да плијеви лук, а послије и да прави бритвице, четке и, ви већ знате, оне сватовске чутуре из Лепоглаве са разним винским натписима и оне дувањаре са грбом и патриотским усклицима. А замислите како ли је тешко тако, на примјер, једном Марку гледати у празне чутуре?! „А сиромах Шарац вуче трамвај јутром и вечером без престанка. И он оронуо. Заводи се кад иде, а чим га уставе задрема и сања можда срећно доба, кад је пио из чабра румено вино, носио у гриви златне плетенице, на копитама сребрне потковице, на прсима златна силамбета, а узду позлаћену, — када је на себи но-

сио у љутим бојевима и мегданима свога господара, и под њим стизао виле. Сад је омршао: сама кожа и кости, броје му се ребра, а о кукове можеш торбе обесити". Док је Марко дубио чутуре и резао послужавнике са натписом „Хл^ћбт. нашт> насугцнни" дотле је трамвајско друштво продало Шарца неком баштованџији, да му окреће долап. Најпошље прођоше десет година и патњи дође крај. Зацијело је какав поштански чинововник што је проневјерио 30.000 динара био је за то вријеме амнестиран, један зликовац сретно утекао, али Марко је српски своје одувао. Пустише га на слободу са оно нешта пара, што их је зарадио од бритвица и чутура; позва бербере да га умију, обрију и нокте подрезују, појео неколико ована и кацу руменике откупио Шарца, дао га неком на исхрану и прерушен пође по свијету да види гдје су ти што су га звали и јесу ли ово Срби и браћа што су га затворили. Пође по селима да интервјувише босе сељаке са мотиком у руци и лулом у зубима: шта би они да се јави Краљевић Марко? „ — Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз! — нашали се сељак. —- Ал кад би те он позвао на Косово? — Море ћути, брате слатки, како те Косово снашло! Немам кад да одем у чаршију да купим соли и опанке деци. А да видиш нема се су чим ни купити". И послије неколико оваких сувопарних одговора, досади Марку по селима па нагне у Биоград. „Дође у Београд. Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се. Чиновници журе у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом. Сретне једног угледног, лепо обученог господина. Приђе му Марко и поздрави се. Онај мало збуњен стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела. — Ја сам Марко Краљевић. Дошао сам амо да помогнем својој браћи — рече Марко и исприча све како је дошао, зашто је дошао, шта је све било с њим, и шта мисли даље радити. — Та-ко. Мило ми је што сам Вас познао, г. Краљевићу! баш ми је мило! Кад мислите у Прилип?... Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију! Сервус, Марко! рече онај и оде журно.

54*