Zora

Стр. 424

3 О Р А

Бр. XI. и XII.

Марко сретне другог, трећег. Кога год сретне тако се махом сврши разговор са оним „Журим у канцеларију! Сервус, Марко!" И тако Марко, разочаран, стаде очајавати. Иде улицама ћути, намрштио се, бркови му пали на рамена; не зауставља никог, не пита никог ништа. А и кога ће више питати? Кога год види, жури у канцеларију. Косово баш нико и не помиње. Наравно, канцеларија је преча од Косова. Марко постаде, поред све јачине својих живаца, нервозан на ту проклету канцеларију, која по његовом мишљењу тако с успехом конкурише Косову. Најзад му поче постајати све досадније и досадније сред те гомиле људи, који као да ништа не раде, већ само журе у канцеларију. Сељаци се опет жале на неродне године и кметове, журе на њиве, раде ваздан, и носе поцепане опанке и дроњаве чакшире. Изгуби Марко сваку наду у свој успех, те нити више кога шта питаше, нити се с киме састајаше. Једва је чекао да га Бог опет позове на онај свет да се више не мучи, јер сваки Србин бејаше заузет гтречом својом бригом и послом, а Марко се осећаше савршено излишан". Сјетан и невесео, без пара, без вина шврља Марко по Биоградској калдрми и сјећа се некадање ватрене крчмарице Јање и њенога хладног вина. Застаде пред неком механом одакле се чула једна ужасна галама са суперлативима патриотских фраза. Марко се ушуња и сједе да га нико не примјети. „На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретаре. Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њих на свом рођеном огњишту. Код ових речи, кад је председник говорио, објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази. Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше стезати, а зуби шкргућу. — Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови су мене звали!... помисли Марко весео, и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од нестрпљења, да се у мало није

сва изломила. Али не хте одмах, чекао је најзгоднији тренутак. — Има реч Марко Марковић!... објави председник и лупи у звоно. Сви се утишаше да чују најбољег говорника. — Господо и другови! поче овај. Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећање нагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима: „Ми Срби неомо, ми људи несмо!... Та да омо Срби, та дасмо људи, Та да смо браћа, ох Боже мој! Та зар би тако с Авале плаве Гледали ледно у огњен час, Та зар би тако ох браћо драга, Та зар би тако презрели нас?!" Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зуби и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гњевом и презрењем што квари ту свету, патриотску тишину. Говорник продужи: — Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко ко.чено. Изгледа, збиља, као да нисмо ни Срби ни људи! Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима, где беше стара српска слава и господство. Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилипа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића, чујете ропске уздахе и звек ланца, кога бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српском крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи праведна крв Лазарева и Обилићева. И ми, и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших див-витезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала, што га народ пропрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори: Давор, здраво, ти Косово равно, Што лп си ми дочекало тужно!... Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати.