Zora

Стр, 428

3 0 Р А

Вр. XI. и ХП.

Узгред да напоменем како је из ове красне замисли писац могао створити, мјесто неколико епизода, један роман, који би био у стању да нам изнесе онолико из нашег живота колико су Гогољеве Мртчзе Душе то учиниле у руској литератури. Материјал који је у овој причи може се и сад сматрати само као један одсјек из романа који би тек изишао, а који би био једна од оних занимљивих књига што је свијет са слашћ}' чита и с апетитом другима прича. Радоје ДомановгЉ је не само протоколисана и позната фирма у српској лијепој литератури. Радоје Домановић је и симпатија. Мостар Јобан ЈТрошић.

Песме Дпм. Глигорића (Сокољанина). Биоград, Шталтарија Д. Ди.иитријевика 1901. Иза пјесама познатих млађих пјесника: Милорада Митровића, Милете Јакшића, -ј- Љуб. Симића, Алексе Шантића и Јована Дучића, најпошље излази и Сокољанинова збирка. И он није нов и он је стари знанац и од неких 5—6 година сретамо га готово по свима књижевним листовима српским. Али, искрено говорећи, њега нијесмо никада могли убројати у праве „наше симпатије". Нема онога, што би нас привукло његовим пјесмама, а томе изгледа да је најважнији узрок доста обична, често и рђава обрада а нарочито оскудица у осјећајима пјесниковим, Он, када хоће да даде какву слику, само описује оно што види и то врло обично описује; не зна, или не може, да је задахне душом својом, да нас освоји њоме, како би нам за дуго сстала у памети. Узмимо му пјесму Сеоска коденица. Заспало је цвеће, заспала је трава, А ја још сам будан, мени се не спава! Воденица стара, као авет нека, Клопара и лупа не да сна менека. Клопара и лупа у густом шумарку, А одјек се шири у ноћи и мраку... Има ли ичега лијепога у овим стиховима? Чак и оно што изгледа да је најљепше: заспало је цтзеке заспала је трапа као да није његово, јер нас много потсјећа на оно Ђурино. „Полегло је цвеће, полегла је трава Али мене санак давно избегава..." Па још како је, кад и данас налазимо пјесника, који пјева: не да сна менека и

како нам изгледа ружна ова ријеч, нарочито у пјесми! Оваке су готово све Сокољанинове пјесме. Изузимамо само неколико њих. Тих неколико заиста нас задовољавају и сличне су нам прољетним љубичицама међу трњем, чији је мирис мио и пријатан. Ове нас пјесме и нагоне, да Сокољанина ипак осоколимо на даљи рад и да се од њега и бољем надамо.

1^егке Де8 Ра1гЈагсћеи топ Ви1§агхеп ЕиН]утш8 (1375—1393). Каск <1еп 1>е$1еп КапАвсћпреп кегаивдедећеп поп Етп КаШгтаскГ. 8 0 СХХУЈП + 450. ТУгеп 1901. Аи8 Дег ране&уг18сћеп 1ЛШга4иг Дег 8М81атеп. Уоп ЕтИ КаШгтасШ, Рго/еззог ан Аег ЈЈпУоегзИШ СхетотИг. 8° 131. УТгеп 1901. Земљшпте, на којем су словенски апо_ столи, св. браћа Ћирил и Методије, ра звили свој рад и тиме ударили темељ књи" жевности не само старој словенској, него и књижевностима свију осталих Словена, бијаше Панонија и Моравска. По њиховој се смрти не могаху више њихови ученици тамо станити ради гоњења римскијех епископа у сусједним њемачким крајевима. Кад видјеше ученици св. браће Климентије, Горазд, Ангелар, Наум и Сава, да им није суђено, да у тим истим крајевима, гдје су проповиједали и њихови учитељи, наставе спасоносни рад св. апостола, упутише се према Југу, да тамо посију сјеме оне свете науке, коју им у срца усадише св. браћа. У колико се с једне стране мора жалити, што су напори св. браће око ширења службе божје на домаћем словенском језику у оним крајевима само за тако кратко вријеме доносили плода, не може се с друге стране прикрити радост, што су њихови ученици баш те крајеве оставили и изабрали наш Југ за ширење свога апостолскога рада. Судбина се панонскијех и моравскијех Словена могла предвидјети. У вјерском су погледу стајали под утицајем римскијех епископа у Аквилеји и Салцбургу и њиховијех мисионара, а ништа мање и под оклопом онога средњевијековног вјерскога фанатизма, кад се спас душе тражио и у томе, да се у крило цркве Христове приведе што више стада, ма којег оно било језика и народа, ма и не разумијевало оно језика, на којем му се тумачи наука страдалника на Гол-