Zora

55

Бр. XI. и XII.

3 О Р А

Стр. 429

лоти. Да слика буде јаснија ваља дозвати у памет и ону борбу између источне и западне цркве баш у то доба, и споменути, да су се ти Словени налазили управо на пограничној црти и једне и друге сфере. Напредак једне цркве у тим крајевима морао је изазвати завист и гоњење друге. Римској цркви прискочише још у помоћ и за њу повољне политичке прилике, које сасвијем удаљише палонске и и моравске Словене од Истока, те тако изгледаше, да је рад св. словенскијех апостола био само један лијеп сан у ширењу Христове религије источнога обреда. А био би то и у истини, да наш Југ не бијаше оно земљиште, у коме је та наука могла и корјена ухватити, па и расадник њезин постати. Она се разви најприје у Вугарској а наскоро се рашири по Србији и Русији, а један свијетао зрачак њезин обасја и крајеве католичке Далмације и Хрватске. Балканско Полуострво, наставано чистим словенским племенима, и жељаше управо таквијех проповједника. Грчки су свећеници у ствари доста били успјели око ширења вјере Христове, али требаше ипак неке чаробне снаге, која ће масу словенског племена за се придобити. Та чаробна снага бијаше чиста словенска ријеч, којом су ученици св. браће ширили науку Христову. Одатле потиче она љубав према тој науци, одатле је и оно заносно настојање око ширења писане словенске ријечи, словенске књиге, и то писане азбуком, створеном нарочито за језик словенски. Од ученика св. браће апостола бијаше најзнаменитији св. Климентије. Он бијаше уједно и најдаровитији књижевни радник послије њихове смрти. Тај је свој књижевни рад развио он у својој домовини, те потпомоган од цара Симеуна, подиже стару бугарску књижевност на тако висок степен, да ми доба његове дјелатности и дјелатности његовијех помагача називамо златнијем вијеком бугарске књижевности. Бугарска бијаше у то доба онај студенац, из којега су црпили животну воду све нације словенског племена, које су исповиједале науку Христову источнога обреда; "бијаше онај огањ, из којега су искакале искре по сродним племенима словенским, те будиле и распламћавале просвјету и душевни живот. Рад св. Климентија наставише други књижевници, од којих су најзнаменитији презвитер Константин, егзарх Јован и црноризац Храбар. Сасвијем

је природно да они биљеже лагани прелаз опадању бугарске књиге. И друга словенска племена, Руси и Срби, стекоше образованих и просвијећених људи, те почеше подизати сваки своју домаћу књижевност. Било је, наравно, и одвише угледања на грчку и бугарску књижевност, али темељ је ипак био ударен. Почеле су се мијешати у ондашњи књижевни језик особине народне индивидуалности, а то је давало карактеристичне типове појединим гранама словенске старе књижевности. Бугарска се књижевност спуштала до висине, на којој су стајале и млађе њезине сестре, а име јој је звучније било, можемо рећи, једино ради тога, што су јој звонкости давали звуци из прохујале давнине —- из Симеунова златног периода. Рукосад св. словенских апостола ширио би се и цвјетао би на нашем Југу још и даље, да га не згазише копита јаросних османлијских чета. Турска најезда на Балканско Полуострво уништи не само индивидуални политички живот јужнијех Словена, него смрви и напредовање њихове књижевности. Бугари су били на првоме ударцу. Заједно са шумом копаља њиховијех ратника и бранитеља слободе паде им у прах и она зграда, коју су смирени служитељи цркве Христове својијем рукама подизали. Они се разбјежаше по забитнијем мјестима и манастирима, да ондје живом ријечју тјеше и челиче свој народ у његовом тешком стању. На наставак рада св. апостола и њиховијех ученика није нико ни помишљао, а није ни могао помишљати. Задњи радник на књижевном пољу тога предосманлијског периода бугарске литературе бијаше ЈеФтимије, патријарх трновски. О његову нам је животу прилично мало познато. Зна се, да је родом био Бугарин, али се не зна ни када се родио, ни гдје. Још је у младијем годинама показивао нарочиту љубав према калуђерском животу, а у зрелијим годинама постаде и сам калуђером у учеником познатога Теодозија. Теодозије управљаше манастиром у Емони крај Црнога Мора по правилима свога славнога учитеља Григорија Синаита, али се мораде касније ради турскијех навала склонити у Бугарску. Ту, у близини Килифарева, у горовитом и врлетном крају Балканових кланаца, основа он нов манастир, ауправљање њиме предаде своме ученику ЈеФтимију, који је био својим прирођеним даром да-