Zora

Стр. 430

3 О Р А

Бр. XI. и ХП.

леко надмашио све остале његове ученике. Ог је сам био себи направио у близини м/.лену ћелију, бавећи се у њој науком и поучавајући и даље своје ученике. Кад се касније упутио у Цариград, да посјети патријарха Калиста, поведе уз друга своја три ученика и Јефтимија са собом. Иза смрти свога учитеља не врати се Јефтимије натраг у Бугарску, него оде у Свету Гору, гдје се у једној ћелији манастира ЗограФа марљиво бављаше науком. Ту би био, можебити, и до своје смрти остао, да га један немио случај не уклони из Свете Горе. Цар Јован Палеолог бијаше год. 1370. у Авињону, гдје је настојао, да посредовањем папиним добије од Запада помоћи против Османлија, који пријећаху расулом његовој и онако слабој и трошњој држави. На повратку своме сврати се и у Свету Гору. Ту повјерова он освадама и клеветама светогорскијех калуђера, да се у овога смиренога и мучаљивога бугарског црнорисца находи небројено сакривено благо. Замишљенога тога блага нијесу наравно могли наћи, и ако су његову скромну радионицу сву претражили и прекопали. Али невини монах не могаше утећи освети царској, он би прогнан из Свете Горе на острво Лемнос. Кад га послије кратког времена помиловаше, врати се он преко Цариграда у Бугарску, гдје се у близини Трнова настани у једној пећини, да буде — како Цамблак каже — удаљен „од градске и од сваке друге буке". Јефтимије бијаше већ тада познат и славан у своме народу ради свога знања и свога образовања. Његова пећина постаде, да тако речемо, научном катедром, камо су долазили сви калуђери, који су тежили за науком. Мало по мало подиже се крај те пећине манастир св. Тројице, који се наскоро на далеко разгласи као центар бугарске образованости. Угледајући се на свога учитеља подигао је Јефтимије ту неку врсту школе, гдје је одгајао подмладак и спремао га. за службу бугарској просвјети за каснија тежа времена. И он је сам марљиво радио, састављајући не само своје оригиналне радове, него бавећи се највише поправљањем црквенијех књига. Већ је и само то довољно да увидимо, колико је уважења имао тај скромни радник у своме народу. Али га народ још више одликова. Иза смрти бугарскога патријарха Јоаникија II. изабра га народ год. 1375. поглавицом своје црк-

ве. На тако високу положају развио је Јефтимије још више своју дјелатност. Књига му је и даље остала мила, а влашћу једнога патријарха прогонио је остатке присталица науке Богумилове и друге секте, које су у оно доба ницале по Бугарској. Дане његове радиности прекиде турска најезда. Падом града Трнова изгуби и он свој високи чин. Сви угледнији људи, који су или дјелом показивали, да љубе своју домовину, или ријечју потицали народ на ту исту љубав, постадоше жртвом јаросног освајача. И Јефтимије се налазио међу тим избраницима, али га мимоиђе казна смрти. Већ је био поведен на стратиште, кад га помиловаше прогонством из Бугарске. Из тога се Догађаја распрострла касније у народу легенда, како су џелату обје руке усахнуле, кад је завитлао мачем над главом њихова побожног патријарха. Јефтимије оде у Македонију, а с њиме нестаде и самосталности бугарске цркве— цариградски патријарси управљаху од сада њоме. У Македонији провођаше Јефтимије усамљено, али у непрестаноме раду, задње дане свога живота. Ни окрутна десница освајачева није била у стању да га спријечи, да узме у руке знак часнога крста, да залази у народ, челичећи га у прадједовској вјери, и да обраћа оне, који су од страха кренули кривом стазом. Такога службеника цркве Христове поштовао је народ веома. Глигорије Цамблак вели, да се његово име проносило по градовима и селима, по улицама и трговима, по кућама и црквама, као да је било име којег светитеља. А бдињски епископ Јоазаф вели, да је у његово доба било много њих, који би рађе чули, „да се сунце угасило, него да је умукао језик Јефтимијев". Али природни су закони управо обратно захтијевали. Нзегову паћеничком животу, пуну сиромаштва, биједе и невоље, учини смрт крај. Није нам позната ни година његове смрти, али биће да је умро свакако прије год. 1419. Књижевна се радња патријарха ЈеФтимија даде подијелити на три скупине. Он је писао оригин-алне саставке, преводио је религиозне ствари из грчког језика и поправљао је словенске књиге, обраћајући пажњу не само на пријевод и језик, него и на сам правопис. Сва његова дјела нијесу нам сачувана, *а његов рад на поправљању словенских црквених књига не