Zora

Бр. XI. и XII.

3 О Р А

Стр. 3?9

черали заједно. Ако није било кромпира, они су се засићавали гријањем. И свакоме је било драго гледати у ватру, у пламен, слушати је како хукти и пуцкара. Ту су, узгред, оживљавале приче из најдавнијих времена. Обично је Матија шјор Матина причала разне бајке. Причала је о принцезама, што су се удавале за пастире и о пастмрима, што су постајали краљеви. И сви су је слушали са напетом пажњом, па чак и Галама. Он је и уздисао за тим сретним земаном и кладио се са „хиљаду наполијуна" да би се и у њега макар каква књегиња заљубила, да је онда живио... Кад би Матија престала, онда би шјор Мате потезао некакву књигу и читао. У њој је било потанко описано, како су Исуса ЧиФути мучили. И сви, осим Ибрахима, расплакали би се тада и жалили Исуса. Франц је Јецао као дијете и само стењао: „ајме Исукрсте како си мога' поднити..."' Галама се клео, да би он, да је био, отео Исуса и пребацивао је светоме Петру ради невјерства. — С тога ја, — вели, — и не постим Петрова поста. Он се одрек'о мог Исуса и ја ћу његова поста... А Стаменка је само псовала ЧиФуте и говорила, да јој не би било више насладе, него да са живих дере „кожурину". Тако се у заборављеној кући живило сложно и лијепо и сви су били задовољни. Чинило им се, да им нико не може нарушити тога мира и слоге. Па ипак.,.. Једнога дана у једну празну собу на тавану, дође им нов укућанин. Била је то млада дјевојка, доста лијепа и пријатна и ако блиједа и увехла у лицу. Носила је швапске хал^ине. Сав свој намјештај донијела је са собом у једној руци, у једноме завежљају. Она уљезе у собу, баци за-

вежљај у крај и окоси се љутито на Симатову дјецу, која бијаху пристала за њом, и зачуђено је посматрала... — Шта ме гледате? ГЈЈта сте пристали ђавољи синови ? — рече са свим чисто, чисто као што и ми говоримо. Дјеца се поплашише, стискоше се једно уз друго и брже стрчаше у своје избице. Дјевојка погледа ло соби некако тужно и уздахну. Затим сједе на праг, узе главу међу руке и замисли се. Није видјела ништа око себе. Није видјела ни Стаменку, која је дошла, да се, по обичају, поздрави и упита с њоме... Стаменка је погледа и продрмуса за раме. — А оклен си ти госпоја? — запита мало мекшим гласом. Дјевојка диже главу и погледа је зачуђено. Затим слегну раменима и опет се замисли. — Оклен си? — понови Стаменка и подиже глас. — Одовлен, — одговори дјевојка као преко воље. Стаменка стаде и прекрсти се. Одовлен, па овака дјевојка и у оваквим хаљинама! — А како ти је име? — запита и одмакну се од ње мало у страну, као да је нечиста. — Љубица, — прошапта дјевојка. — А шта радиш? — Ја.... Дјевојка порумени и заклопи лице рукама. — Ништа, — изговори брже. Стаменка узви раменима и сједе према њој. Она је била вољна, да говори о свему. Но дјевојка није хтјела говорити. Она се више и не окрену на Стаменку и не погледа је. Стаменка подиже главу и, увријеђена, пође у своју избицу.