Zvezda

БРОЈ 1

3 В Е 3 Д А

СТР. 5

менталних барока што их један Леонар прављапге на глави Француске краљице, нема више Фризура у облику комете, лептира, лађе; данас триумФује нростота старе грчке фризуре, која је тако класична и симпатично уметничка. У том послу, који је тако важна женска тоалега, не треба заборавита да коса „и ако је неосетљива за бол, инак није ствар без живота : и њој треба ваздуха и светлости, те је не треба гужвати, кидати, хапсити је између плетеница које је стежу." (Базен). Ноћу, бнће добро, да се сиротици коси даде слобода, да се расплете ; осим тога је паметно да се чешће мења место раздељку, јер у иротивном случају, као што вели Мантегаца, мала и уска стазица може постати ружан и широк друм. Кад се коса згусне, њена ириродна маст, која јој даје боју, не може да је маже, за тим дође јаче преламање светлости: коса поседи. С каквом тугом многи пропрате прве седе длаке ! Није добро чунати те длаке, јар иза њих порасту друге, које су више беле. Не зна се шта је прави узрок да коса седи. Млади свет не треба да се плаши седе косе, и кад је добије, ни по што нека је не боји. Оставите бојење старцимај који косу боје црном бојом, а лице им је нуно бора. Мисли се да велики страх и патње могу учинити да коса пре времена оседи; у том погледу се ништа поуздано не зна. * Други јад човечији је, ћелављење. Оно може иматп за узрок какву болест и онда се можемо још надати да ће се коса добити, али кад коса опадне ненадно, без узрока, онда се треба помирити с тешким и болним губитком. Али ипак добра хигијена може да спречи или бар да за неко време одгоди ћелављење, нарочито кад је тај случај код млада света, Треба увек имати на уму, да је нечистоћа главе, сувише гужвање и Трљање косе, мазање косе којекаквим .помадама најчешћи узрок ћелавости. Све лекарије, које се препоручују на четвртим странама листова да могу нешто помоћи ћелавости и изазвати растење косе, гола су лаж. * У првим месецима мало дете не треба подвргавати ни чешљу ни четки; доста је овда онда проћи му главицу сунђером млаке воде, с тога ца се очисти нечистоћа. Велика је заблуда, управо проста предрасуда, што неки чешће шишају децу да им бајаги коеа боље порасте; то се не објашњава ничим и ја сам мишљења с Казеновом и Базеном, да је најбоља она коса коју маказе нису никад пи дотакле. И за косу има највећа граница расгења коју она не може прећи. Према. томе често шшпање није ни од какве користи, осем што бедног пацијента унакажава у естетичком погледу. Више хигијену, а мање маказе! Ето .закључка. $$$»$■ КЊИЖЕБНОСТ ВОЈ НА П0ЖАРЕВЦ7. Драма у пзт чинова. Написали Јоваа Неоторовзб и Љуб. П. Иираб. Мада осмина. Отр. 69. Цена ? Књига, која је еад пред нама, није безначајна. Појава њена карактеристична је. Она имаде у себи нечега што у многому обележава наше доба у опште. А кад кажем: наше доба, није се добру надати.

Како је много што шта у нашем јавном животу прошло, то сви знамо. Да указујем прстом немам потребе. Обазрите се само око себе и видећете... Једино је била остала чиста и неокаљана наша скромна оригинална литература. Њу нико није ценио, нити се на њу освртао, па се нико није нашао ни да је вређа. Било их је и званих и незваних радника на њој, али су се сви предавали послу са више или мање искрености. За људе од рачуна у њој није било места. Није се рентирала практична употреба са њом. Или, можда, и они, који су трговали са свим и свачим, нису имали срца да и овај скромни кутак узмуте својом себичношћу. Кажу, да неки пут и грешннк има осећаја и граница... Али се о свему томе сад може говорити као о прошлости. И литература је узета у рачун. Угледах и једну нечастиву стопу. Дело, које је пред нама, није створила љубав према лигератури. Њега је диктовао рачун. Имао да се у Пожаревцу открије споменик Кнеза Милоша, света ће бити доста, па ту се већ да и пазарити. Сви знамо да је вашар жива згода за трговца, па тако и овде. Галантеристе су спремали своју робу, бакали своју, симиџије своју, а њих двојица нађоше да и драма може што заслужити. И седоше и наиисаше оводело... Рећи ће ко: Па то је лепо, што су се људи сетили да Кнеза Милоша том прнликом пред народ и овако изнесу и да освеже успомену на његове заслуге!" Да, леио је, али шта се и како се то онда нише; и ко и са каквом спремом пише? Није доста да ма ко п ма шта стави на артију па да се после користи даном приликом и пазарује; јер онда ја имам права. Пре свега изјављујем да ово дело није драма. Ево шта му је сиже. Дошао Милош Обреновић војвода руднички у Соиот; живоздравио се са осталим војводама; ударио на Турке у Пожаревцу и победио их. Кажу писци, да можда свега тога не би ни било да Јосим Анадолија није тамо некога убио, и поаисио неке фурунџије и касапе иожаревачке. (стр. 10.)*Боже опрости, к'о о изборима кметова... Ето и то је драма... Ви мислите: ако није драма, може бити даје што из драмске Фамилије. Оно и ја видим нека „лица", али ја ипак велим да ни тако не знам шта је; а кад не знам ја, не знате ви, а не знају ни нисци, онда шта је? Или, да будем одређеи. Ово дело ннје ни драма, ни друго ма шта из опсега драмске литературе. Оно чак није ни оно, што у драмском облику напише какав гимназиста, јер овај искрено покушава да напише нешто, што треба да буде драма, а ови писци писали су само да напишу оно, што ће се као представљати и платити. Него, ако вас занима, хајде да изближе расмотримо ово дело. Расматраћемо по чиновима. У првом чину седе Добрњац и Абдулић, па као оно пензионари у „Талпари" у Крагујевцу разговарају о времену. „Киша је; није!" Добрњац прво прича: како је окисао до коже; а кад после, а оно, хвала Богу, није. Абдулић тврди: да је киша још јуче стала. (Стр. 9.) Еле, тако ко људи разговарају, а долази Радоје Касидолац, викне „Помаже Бог!", поздраве се и јави им да долази господар Милош. И Милош дође, п по трећи пут ми и од њега чујемо да је имао сукоб са турском коњицом. Прво је причао Радоје, а после Абдулић. Завеса пада. Између осталог нарочито ми се овде допало, што иоп Панта из Црљенца прича: како су — он и његови људи гледали овај сукоб са једне косе, али нису знали ко је по-