Zvezda

БРОЈ 4

3 В Е 3 Д А

СТР. 31

Сиустише се напослетку у велику дубину. Оеећало се то и но оној густнни ваздушној и но јези њихових корака, који су ее једва чули. Неитакеру обузе узбуђење, би јој врло тешко. Уђоше у округао простор. Под је био нераван, нун камења , гвожђа и блата. Величина му се није могла промерити, јер се зид губио у тами; мало простора око себе осветљавале су буктиње. Њихови кратки зраци светлили се од иеке масне боје Тад се окрену Неитакери Усури. — Довео сам те зато овамо, да не узмогнеш онет посумњати у истинитост мојих речи. Нисам могао у почетку знати да ћеш бити тако понустљива, па сам радио како ми је савест говорила. Слушај. У мумији није летина Фараонова, него овде. Ја ћу ти је предати сада да радаш с њом Пјто ти је воља, али изнети је одавде нећеџг моћи све до уреченог дана,. Не изврншш ли своје обећање, кад се Ментесуфова душа буде враћала не ће се имати вратити у што јер ће му тело овде иструнути. Уверен сам да од наших речи нећеш рећи никоме ништа, јер би само њему нанела срамоту, па ако и после годину дана не променшп своју одлуку. онда можеш лешину сахранитн где хоћеш. И онда новуче и отвори завесу која се ширила пред њима, а у простору одељеном од њих гоозденом решетком угледаше тело Фараоново на старом дрвеном столу. Крај њега су још стојале гвоздене куке, којом су кроз ноздрве Ј извадшга мозак, и оштро камење, којим су распорили сла- . бине кад су вадили црева. Лешина је била очишћена и при- ; времено сачувана од трулежи. А било је на њој нешто од- | вратно. Очи јако упале и читава се јама око њих начинила те кожа дошла тамно плава, уста отворена а зуби помодрели, како од утробе није било ништа преостало, то вита ребра јако искочила а кожа виси с њих као напето платно на шатору. Око њега, и на столу и на земљи, усирена крв. Краљица викиу, свест јој се поче губити али у исти мах осети јаке болове и да се нешто живо у њој креће... Она се обезнани. (Свршиће се). КЊИЖЕВНОСТ

ИСКУПЉЕЊЕ. У једном шведском часопису штампа ЕПп Атееп новелу, чија је садржина необична а при том од дубокога интереса. А како скандинавска књижевност, уновиједоба, као што је познато, привлачи на се особиту пажњу свих евронских литерарних кругова, држимо, да ће бати занимљиво, ако „Звездиним" читатељима, ма и у кратко исиричамо садржину ове новеле, здржавајући ираво, да о сканнавској кн.ижевноети доцније коју више рекнемо. Јунакиња, Ема Олсон, кћи је сеоскога учитеља, врло лепа, добро васпитана и ванредно даровита девојка, која се — не гледећи на лепо одело, Фиие руке и окретне језике осталих својих поштовалаца — заљуби у неког младог раденика и уда се за њ. Он је најјачи човек, кога је она икада видела; иотковица је међу његовим прстима као восак, па ипак је он тако нежан и тако отворена срца, а при том вазда ведар, пун здравља и воље за животом, да изгледа, ма где се он појавио, да око њега веје свежа атмосФера, што груди надима, што крепи... •

Ми видимо младу жену на вратима њезина кућерка, где стоји и очекује њега. Ручак се већ почиње хладити. Ј1ице се њено разочарано иомрачује... — Зар Ханс још не иде, упита једнога раденика, који туда пролазаше. — Одмах ће доћи, одговори овај. Има у Фабрици једна машина, која неће данас добро да радп, па су Ханса замолили, да је удеси. Она уђе у кућу, да иостакне ватру. Тамо унутра вечује она громки тресак, што се, после једног тренутка, проломи ваздухом. Мирна и срећна седи за својим радом предана својим сновима. Али јој се на један пут врати старо нестрпљење. Похита на врата — и ту снази четири човека, како иду улицом носећи носила, на којима лежи нешто, покривено застором. — Једна секунда доцније, а она зна све. Оно „нешто" је њезин, до мало час, још онако здрав и онако крепак муж. Сад је смрвљчн, сваки уд, свака црта унакажена, да се не може нознати. Она баци очајнички поглед на црне носаче и сруши се на земљу у мртвачку немоћ... Прође седам месеци и — она се иороди. Она је тај порођај очекивала са новим оживелим надама. — Разуме се, биће то дечак као Ханс, и он ће ностати раденак, као и отац му. *Она гаснова његов целцати живот; она већ види дечка, како се смешка и гуче, како расте, како јача и стаје на снагу. И — најзад — доводи кући, као своју жену, лепо, љубазно девојче; па онда дође дан, где ће сс опет један мали неваљашко смејати и ћеретати и њу „старамајка" звати, а она ће му крај топла огњишта причати о деди Хансу, како је леп био и како јак. Тако јо.ј, дакле, прође време у лепим надама и дође њезин дан. Али, авај, авај с њеним лепим сновима!.. Био је син и личи на Ханса; у лицу .је исто онако леп као отац, али осакаћен, бедан, без помоћи за цео живот. Имао је само једну руку а ни једну ногу. Са неутешним очајањем гледа сада у будућност, до мало нре онако лепим сновима занесена мати. — Док је дете мало, има њену руку, која ће га заштитити, има њено крило, на коме ће заспати; али доцније?.. Посматра малишу горућим очима, како се задовољно приљубљује уз њезине груди. — Та зар нема Бога, кад се овако што може догодити!?.. отима јој се из груди. — Ако један Бог живи и ово види, онда ће упознати и све муке узалудних напора, незасићене чежње, које мора исиунити овај пробуђсни живот, од првога свитања његова разума па све док не падне у тамну ноћ! Зар не би онда било боље, да га себи прими ? Зашто не ослободи душу из тамнице, за коју је очајањем прикована, и не подигне је своме вечитоме дану? За тим се нробуди друга мисао у њој. — Кад Бог то не чини, зашто не би она то учинила? — Да, да, ове ноћи. Она виду ужасну будућност осакаћснога дететајасно пред очима; она чује његове непрестане нрекоре: „Мајко, зашто си ме пустила да живим?" — Да, да, још ове ноћи. Вече се примицаше; она спусти са очима пуним суза своје заспало дете у колевку и посматра га испуњена унутарњом нежношћу. Затим запали шест свећа — његов син треба да буде крштен; он мора да се нађе на небу са својим оцем, њезиним Хансом; она нак, оеа га неће никад