Zvezda

број 7

V V V V V V V V V V V

Београд, 15 октобра 1898 '■.■"V 1 УУУ 7-^ V К>4 V V V V':- " V '.'".н,- ... V V к 1

ГОД. II -.- V / -. -.- -, N . -, Ч ',

ПОРОДИЧНИ лист •- : ■■Л.АЛ УАЛ- ■- ■ Л-1Л.1.ЧАА , , ' ' УРЕДНИК : Јанко М. Весе«линовит\

БРОЈ 14» III ». Д.

Претплату треба слати Стеви М. Вееелиновнћу проф. богоеловкје НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

ГУКОПИСИ НЕ ВР4а4ЈУ ОЕ УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У МАЋЕДОНСНОЈ УЛИЦИ 5Р. 6

'■ ' ' '■ 1НЧ >Л 10 XII*. Д.

И8ЛАЗИ 7Т0РНИК0М. ЧЕТВРТКОМ . И НЕДЕЈБОМ

Ц Е Н А 8А 1 МЕСЕЦ 1 ДИН. КГЛИС X КРТНА

претпллту штагму езе поште у снбији и иностранству

НЕ П0Ш1ШЉАЈ Н1 ШЕ... Не помишл.ај на ме у тренутку среће Што ва))л.иво сине кро.ч иросторе т&ме; Идућ' за п.ом срећна, тражећи још веКе Не помишљај на ме ! Ти ми срећна буди, кад ја среЈ.е немам, Па ме задовољна и грди и куди; На и кад се новим невол,ама спремак — Ти ми срекна буди ! Онај који нати срећном само смета; Патник 1,е крај њега као лрекор стати, Срећном је ко трн.е крај нежнога цвета Онај који пати. Ти се мене сети када туга до!,е, Кад са патље треба, кад ерећа одлетв. Хо1.еш ли да туга иодељено прође Ти се мене сети ! р *!-<$<№>&— НАПУ1НТЕНИ КУТАК Н О В Е Л А напис«1о Ш. Ј- ОДАБКЋ (свршетак) (3) .,Ја, учтив, ваљда што се издире на твоје етаре тетке... Ал чекај, рећи ћемо ми Ђоки (то је био Олгин отац), да ти забрани да пуштатЈ у кућу овако неучтиву дерлад... Ја га леао питам, а он се издире као на мечку"... Та ми њена реч дође као поручена Да си само као мечка рекох јој, а сав сам дрхтао од љутине, била би још леиа и добра, ал ти, ти си прави мајмун, јеси чула! онај ружни, прљави мајмун. „Хоћеог се вући Напоље, лоло једаи", крештала је она промуклим гласом,-и као да хтеде да се дигне, али пошто јој је свакако добро било и у оном углу миндерлука, из којег је у скупљена у клупче, вирила као миш из рупе, то се брзо предомисли, и само подиже руку претећи ми. „Нећу; ја ћу да седим овде догод ме Олга трпи, одговорих ја опет онако вичући; јер ово је њена кућа, а није ваша; и кад ми она каже да одем ја

ћу ићи, а с вама нећу ни да говорим, с вама, који дођете не да утешите Олгу, но да је расплачете... Л.л чекајте, рећи ћу ја то њеном оцу па ћете га запамтити; јер, ви знате, он уме и да бије.. Немајући никаква оруђа којима бих се борио против њих, то сам рекао тек колико да их ма чим заплагпим, и да их уверим како њу отац воли; а у ствари веровао сам, да ће њен отац пре држати страну њима но њој, својој кћери. А тако је нешто морало и бити судећи и по томе, што бабе, које еу дотле ретко долазиле, од једном учеетапте. Мало, мало, па тек ето их, и то обично заједно, попгго се јамачно договоре. Па онда некако се променише: дођоше као оно људи. којима се ттовери каква важна мисија, и коју они с некаквим доетојанетвеним самопоуздањем примају и отправљају, верујући у добар успех, а само с тога, гато је то њима поверено. Та околност пак учини, да нисам више ишао Олгиној кући с оним зацовољством, управо с оном радошћу, с којом сам дотле одлазио, и због тога почех изоетајати. Олги је то одмах пало у очи, и питала ме је, да ми нису забранили да јој и даље одлазим. Рекао сам јој да то није, али да јако мрзим њене тетке. „Па и ја их не волим", рекла је она на то, ,.и баш с тога требао би да дођеш; много сам слободнија но кад сам сама". Сећам се како су ме те њене речи пријатно потресле. Ја сам из њих прочитао како ме она већ сматра као човека, и наравно, то ми је јако годило. И од тога дана с бабама сам био управо дрзак. Редовно сам започињао кавгу с њима и ништа их се нисам бојао. Кад оне привикну на мене и скоче да ме бију, ја утечем, па чим се смире ја опет уђем; а било је дана кад се то по неколико пута понављало. Али у колико сам ја био дрскији према њима, и нисам им, тако рећи, дао да се смире, у толико је Олга била све мирнија, све тиша. Једном ми, шта више, рече. да не дирам више бабе, што је мене прилично изненадило. Шта се то морало десити у њеној души да се од једном тако промени и умири, нисам знао, тек било ми је криво, што да ма и једном рекне коју