Zvezda

БРОЈ 14

3 В Е

з Д А

СТР. 111

Закони Мену најстрожије забрањују примање дарова за невесту. и брак, на тај начин закључен, називају продајом; али ово правидо врше тачно само виши друштвени сталежи. — Данас пак, постоје четири разна начина женидбе и удаје. Први начин се зове: Канихаданам и он је по закону: два последња зову се: ааријам, што значп: продаја. а други начин је мешавина првога и последњих. Први је начин најчаенији и састоји се у томе, што отац невестин, не само не прима никакве дарове, него на свој рачун спрема мираз, плаћа све свадбене трошкове, и осим тога, богато дарује и младожењу и његову родбину. По другом начину, обе породице (младожењина и невестина) на заједнички рачун спремају мираз и плаћају издатке. Али немојте мислити, да се чо чини међу људима лошијега стања, у намери помоћи један другоме у неопходноме издатку: са свим не! Та заједница двеју породица, у општем расходу, долази једино од жеље: да све испадне неочекивано сјајно, те да се други зачуде. Тако су се у Бенгалији 1838 г. два „наметна" оца сложили дадрже свадбу на општи рачун, па су се погодили да свака страна даде 100.000 рушпија, гато скупа износи 1,500.000 динара. Понекад трошкови бивају и већи и долазе до суме од 4500.000 рушпија. Да се толика сума потроши, узимају се обично: многе драгоцености, и овима се украшавају младенци и њихови рођаци; безбројни брамини за свештенодејство; многобројне бајадере, играчице; чине се велики нирови у току пет дана, или и више, јер се понегде пирује и по цео месец дана. По трећем начину, младожењини родитељи узимају на ље обавезу: да збаве мираз, да плате свадбене трошкове и још да даду „откуп" за младу. — Овај начин је свуда раширен, особито међу људма средњег стања. Сваки сталеж има извесну таксу „откупа", и родитељи не дају невесту из шака докле се потпуно такса не наплати. Четврти је начин редак. Он понижава невесту, и родитеља му прибегавају само увеликој невољи. Дознавши да се кћи њихова допада родитељима буди каквога момка, онп је одводе у кућу њихову и тамо је остављају, на милост и немилост, да себи испросјаче „што било, за Браму (бога"). Оно, ако хоћемо нраво, — нужда не зна, нити може знати за законе: „нужда закон мења". — Бива случајева, да рођена мати, да би избегла смрт од глади, продаје своју кћер у разврат. Ево шта вели гро® Варен, који је био очевидац једне, тако ужасне драме, коју нужда ствара у пукој сиротињи: „Једанпут, 1885 г. седео сам у Белари, на веранди дома свога. Небо бешелазурно, ваздух топал, а међу тим глад и егшдемија опустошаваху земљу... Наједанпут видим две жене, у дну дугачке алеје, што је мој врт нресецала. После тренутне неодлучности, оне приступише мени; засташе на неколико корака од места где сам седео, клекнуше, и једна од њих пузећи дође и целива скут моје хаљине. Еад је дигла руку да скине покривало с лица, учини ми се да оназих скелет; за тренут после тога, она стојаше преда мном као статуја гладне смрти, са својим упалим образима и очима, које стојаху дубоко у глави. — Оахеб! (господине), рече ми, четири је дана, како ,не једем ништа! Јуче сам дала кћери и последњу прегршт криза!. . Муж ми умире... Купите од мене кћер, даћу вам

је за 100 рушпија (210 динара): половнну сам дужна трговцима, а другом би спасла мужа и нроживила још неколико месеца. Узмите моју кћер за робињу! Она је лепа и наградиће вас!.. Ви сте тако добри и она неће бити несрећна. Молим вас само не остављајте је док сте у Индији; а кад одете, нека буде како хоће Бог и ваша великодушност!.." И јаднаматисе окупа у сузама. „Неко време не могах говорити : тако ме је све ово потресло; матери се учинило, да се ја колебам односно њенога нредлога. И она тада нритрча кћери, скиде јој покривало с главе и рече пуна поноса: „Погледајте, није ли ово лепота, достојна једнога султана?" — И заиста беше то развијена девојка с чудним, светлим оком, дугим трепавицама, прозрачном кожом, антпчким стасом, чаробним рукама и ногама... права инднјска Венера! Да, мати се имала чаме поносити. Али каква је то немаштина морала бити, па да се дође до оваке крајности. — Муж јој беше убоги ткач, који је у најбољем случају једва могао зарадити да купи кћери нову хаљину, оцу — комш (огртач од грубе вуне) и себи — нов турбан на измаку године. Глад га је задесила без срестава и рад тешко да је могао изранити жену му и кћер. Отац његов и он сам нису ништа јели већ недељу дана. А сваки су дан радили, по обичају не жалећи се. Напослетку умире старац, и син му беше на умору. Жена његова се ношаше мишљу да га спаее, по ма буди какву цену... Дао сам сто руншија и отпустио лепотицу. Можемо ли а да не речемо с Катонам: „по некад је врлина за сажаљевање"? Вратимо се свадбеним обичајима, Свака покрајина у Индији има своје засебне свадбене обичаје, али ово су готово облигатни: Кад родитељи изаберу невесту своме сину и известе се са стране о пристанку њених родитеља, тада се обрате месном астроному и он им казује, у који би дан требала да буде прошевина. У тај дан, они пођу од куће, узевши собом комад платна, кокосов орах, пет смокава и две кутице биљнога прашка. Путем пажљиво мотре на све знаке. Пређе ли им нут ма каква злослутна животиња, као: мачка, змија, шакал, они се одмах враћају кући и одгађају прошевину за сутра дан. И дошавши, најпосле, срећно родитељима невестиним, они најучтивије изјаве повод своме доласку. Домаћини саслушају нредлог, али не одговарају ни речи, него со окрећу лицем југу, и гледају неномично у зид собни. У Индији но собним зидовима непрестано гмижу гуштери и с времена на време дају од себе тиху ниску. Домаћшш очекују тај писак, и сматрајући га као одобравање богова, изјављују свој пристанак. Та нема сцена се настави неки пут и по три сахата; нросиоци стоје и чекају оборив иоглед земљи. Добивши пристанак, они дају дарове и одлазе кући. Те вечери родигељи младожењини сазивају породични савет нод председништвом меснога иурогига (жреца), јер, без овога не може бити свршена, ни једна важнија иородична ствар. Људи се саветују седећи на ћилимима, а жене „чисте" собу раствором крављега кала (као среством за предохрану од инсеката) и шарају је црвеннм и белим бојама. И кад ово буде готово, у „чисту'-' собу донеси се идол бога Вигуесуара , врши се иуџа (нризивање) и ставља преда њ: грах, шећер, кокосов орах и слатко пиће, што се зове нарамана. Сви присутни одају му божанске почасти (намаскара) и моле се за уснех предузећа. И ако у време молитве мали гуштер с јужне стране