Zvezda

СТР. 112

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 14

изиде и писне, то је онда најбољи знак среће. На крајудеремоније пурогита одређује дан венчања. Најсрећнији свадбени дан то је равнодневица пролетња (10 март). У опште добри су месеци: март, анрил, мај јули. По невољи праве се свадбе још у новембру и о>ебруару; али у јуну се ни један Индус неће оженитн, јср су астролози протумачпли да је девети месец носле јуна несрећан по децу. Кад ее одреди дан свадбе, онда се тек оглашава да су родитељи девојчини решени да удају своју кћер, затога и тога младожењу. Одмах настају нрипреме. У кућу невестпну долазе многи трговци и занатлије. У једних пазаруду минђуше, гривпе, нрстење и хиљаду других нредмета, неопходних за породичну срећу. Другима се даје да шију богату одећу; од трећих купују посуђе итд. На три дана нред венчање гради се иандал , грађевина од дрвених стубова, обавијених платном. Место крова је платно; унутрашњост се богато украшава. У пандал мећу идола Вигуесуара и приносе му нове жртве и дижу олтар. На дан свадбе долазе гости. Младенци покривени свилом, и злататканом материјом седе напоредо и ћуте. Рођаци се моле т. ј. вичу што игда мосу, Пурогита призива богове, плааете, небесне сзнраче и блажене нретке да учествују у церемонији; затим приступн младенцима, везујо им руке свештеном травом и обводи око олтара три пута уз ужасну дреку молилаца. Најпосле та хука мало умукне, невеста прилази олтвру и надноси руку час над ватру, час шд воду, у знак своје непорочности. Младожења јој тад пристугш на седам корака. На сваком кораку застаје, чита модитве; иосле седме молитве меће на невесту златну или сребрну дашчицу — символ брачнога савеза. Затим обоје седну напоредо и госте се слатким напитком. Две удате жене долазе и благосиљају их да им не би уроци додпјали. За церемонијом долази свадбени пир. Почиње штз жртава, химни, купања, ироцесија, ручкова, вечерњих игара. Индусп, ако су и штедљиви иначе, овде се препорођавају Таштина им узме за недељу дана дохотке од годину дана. Гостропримство нема граница. После свадбе невеста живи и у кући родигељској и код мужа. Тек после првог порођаја, она је нераздвојна са „оцем својега детета." -Ф<еФ9Ф ПОЗОРИШНА ХРОНИКА

Управа — „Вазантазена", драма у пет чинова написао краљ Судрака, по старо-ннђиском израдио Е. Пол, с немачког превео Мих. Р. Поповић.

Као што обећах у прошлој хроници данас имам да докажем: да наше Позориште овако какво је не оправдава назив „Краљ. Срнско Народно" Позориште, нити одговара позиву, коме је намењено још кад је стварано. Да наше Позориште није српско народно а још мање пационално у ширем смислу, најбоље се види што се на позорници говори врло поквареним српским језиком. Свакоме је познато да се у народним позориштима других земаља нарочита пажња посвећује чистоти језика. У Француској се „СотеоПе Ргап^аЈзе" чак сматра као нека врста Академије за правално изговарање, и кад ко сумња у тачност

извесног изговора или акцента, он пази како се то у „комедији" изговара, па како тамо чује и научи, тако и запамти, јер је сигуран да је то правилно. И то се ради у Паризу, који је тако богат у школама, у јавним предавањима сваке врсте, где човек може све те Финесе језикосдовне много лакшеданаучи него у Београду, гдеје готовонемогуће чути правилни говор. Позориште мора бити права школа за лепо чисто и нравилно изговарање, за уметничко и зналачко читање стихова, што је, као што се зна, врло тешка наука. Од овога може сваки имати врло велике користи, нарочито ђаци, који у великом броју иохађају Позориште. Код нас се тако слабо пази на чистоту говора и правилно изговарање, да се више нико не чуди кад се чак и у цадежима погреши. 0 акцентима не смем ни да помињем. Изгледа као да је наше Позориште само у том правцу — наравно наопаком — послужило идеји „уједињења," јер се на нашој позорници могу чути акценти из свију провинција раскомаданог Српсгва. По с-еби се разуме да нико не сме за тај недостатак кривити наше глумце. Они чине што могу, али је управа за то да их у том иослу упути, да их па то натера и да постави сваком глумцу као соп<1Шо вше ^иапоп познавање језика и чистоту изговарања. Међутим, колико ја знам, на томе се до скора није ништа радило, а од скора се канда ради бахн нротивно томе. Примају се глумци без икаква обзира како српски говоре, баш као да ће на неком страном језику приказивати. Наравно, за ту врсту наставе треба врло много укуса и јако развнјен слух. Саме велике уши нису довољне. Ако је судити према стању, у коме се данас Позориште налази, у томе погледу, Србија ће још дуго чекати док чује да се у Сјжском Краљевском Позоришту лепо и чисто сраски говори. Даље, да наше Позориште није ни српско ни народно види се из тога што је у њему српска књижевност запостављена, да не кажем са свнм потиснута. Ту се сад има много говорити. Ја немам ни времена, нити је овога пута мој задатак доказивати: да сваки народ, који хоће да живи као народ, мора култивисати своју књижевност; од каквог је значаја за један народ његова књижевност, п какзо место она у лшвоту једног народа заузима, ја сматрам овога пута све то као потпуно доказано и као да је сваки читалац са сваким од ових нитања потпуно на чисто. Зато хоћу да нођем од ове истине као признате: да један народ, који је представљен обично Државом, мора многе жртве подносити, мора велике наноре чинити да своју књижевност развије и унапреди. Једно од првих средстава којим се народи, државе, служе да своју књижевност што више развију, то је Позориште. Позориште служн као најјачи, најсилнији покретач, као најбољи изазивач за свакога, који у себи осећа снаге и жеље за писањем, за стварањем. Ништа не може да толико осигура тријумФ, ништа не може тако да консикрира, да санкционише славу књижевнику као Позорница! „Позорница! Позорница! Ви не знате шта је то Позорница! То знам само ја; ја који сам " Међутим, треба ли ја да кажем да наше Позориште није створило ни једног, ама ни једног јединог драмског писца! Морам одмах да се поправим: нештоихније било, но што их је одбило. Него ово већ морам оставити за идућу недељу.