Zvezda

БРОЈ 14

3 В Е 3 Д А

СТР. 113

Управа, која јс исцрпела српску, Француску, енглеску и руску књижевност. прирелила нам је једну драму „староинђиску," да би нагае образовање допунила и тиме, гато ће нас познати и са шфаским нравима. Лепе нрави! Као да су их од нас попримали! У прошлу суботу, дакле, давана је први пут „Вазантазена." На листи истииа не стоји „први пут," него „нов комад," али то су и сувише суптилне разлике за ове нагае „предузиматс театра." Ја никако не могу себи да објасним: гата је хтела Улрава кад је изнела овај комад на позорницу? Али да вам испрнчам најпре бајку, гаат тада лакгае погодимо тајне мотиве Управе Краљ. Срн. Позоригата. У Уџманима — ви знате, а да вам ја и не говорим где је то? — живи једаа дивна бајадсра. Лепо. Она се одзива само на име: Вазантазена! Добро. Она грозно дражи Санстанаку, царевог шурака, и он је гони као дивљи звер. И то се зар даје замислнти. Таман се поче први чин а они се некако еретоше и, наравно, да се Санстанака не устеже рећи јој све што се таквој врста цура сме казати. Али овде сад већ више не иде тако лепо. Овде ми одмах видимо да смо у Инђији (којој? Предњој или Задњој?). Њој, тој бајадери Вазантазени, не допада се царев шурак, она га неће! Ене! па гата хоће она? Зар пошто је стекла оно мало нрња и накита које с ким; зар она, која је научила нитати само: колико? а никад: ко? Зар она постаје сад толика манџика да царевог шурака нак не може ни да трпи!! Збпља, зашто је иисац наиравио Вазантазену баш јавном женском? Ја апеолутно не вндим разлога. По свему оном што она ради кроз цео комад, она је са свим могла остата поштена кћи каквог Смрдистаке. А чим је учинио те је по стала хетера, то се комад свршио још у I чину. Појавио се принц, понудио... и она пристала. Јер она може, јер она треба, јер она мора да пристане, иначе, она није бајадера него... Мицика. Али, замислате, да је приетала! Пропадоше леио нама она четири чина! Каква би то тек бала штета! Ала она не пристаДе! Онјезбогтога с.понадне за кике (то су инђијски обичаји) а она се ноче тако дерата да на њену дерњаву истрча из куће Маитреја. Не заборавите да се све то догађа пред кућом Чарудатином. — Пред чијом кућом? — Чарудатином. Чарудата. Вама то име не каже ништа? Па какав сте ви то билмез, кад не нознз.јете ни Чарудату? Па кога ви онда знате? Пптајте само Вазантену. — Гоеоођо, молнм, шта је Чарудата? — „Ох, то је човек! Човек воји је имао грдно богатство, па су му га локмаши и муфташи појели и он остао го." — Ах, знам, то је као неки инђиски Аца Бас. — „И кога ја љубим..." — Е, онда то није к'о Аца Бас. — „Ја не волим ни сребро ни злато, нп; свилу ни драго камење, ни палате ни па[«кове, еамо волвм човека*који од свега тога нема ништа, иволимгавише од свегатога." Е, госпођо моја, види се да сте ви жавели ире неколнко хаљада година и то у Инђији (јер и онда овде...). Мени је јако а-:ао што већ тада нисам бдо рођен, јер како немам нигде ништа — баш као тај Чарудата — бар би ме волела тало лепа баједера, као што је Ннгрштова била у суботу. Ах, кад би она, и у пркос овим манулим вековима, имала нарав Вазантазенину! Овако ни од ове ?своје спротиње немам никакве вајде! Да се човеку огадн и бити сиромах! Елем, ова чудновата (ах колико!) бајалера неће Санстанаку. И колико год она њега неће толико Чарутату хоће!

То ме је још више збунило! Јер ја не могу да видим никакву разлику између Санстанаке и Чарудате. Видите ли ви какву разлику? Сем гато Санстаника има пара, а његов је супарник „гаворц". Али зато хетера треба пре да „воли" Санстанаку". Санстанака је био нашег мишљења, и наравно да се врло разјари, као што би се рачјарили ви и ја, кад би видели да вам Нигрииова претпоставља каквог Чарудату. Зато Санстанака удави Вазантазену, и то му испадне врло лако за руком, јер она некако дође бага кад је требало. Ту сад уметните једну малу епизодицу са носилима, коју ја нисам баш добро разумео. Али ви се умирите; Византазена није умрла јер смо тек у тре.ћем чину, а драма их има пет. Како може јунакиња погинути у трећем чнну кад драма има пет?! Шта да гледамо ми после у она друга два ? Вазантазена је, дакле, сгинулирала док је није нашао неки калуђер који је одведе у неки — манастир. Зашто у манастир? Што ј»з није одвео њеној кући? Јер би је одмах нашли и онда не би могли осудити на смрт Чарудату, који је признао, но доброти срца свога, да „ју" је убио! Али неће ни њега убити. Чак неће убити ни оног сулудог Санстанаку! Убиће само оног једног цара, који се целог вечера није ни појављнвао и који није ником никаква зла учинио. Цара ће убити неки пастир, Аријака, који ће и царем постати, па ће том приликом и Чарудату спасти, баш кад су га водили на губалиште. Ала! да се Аријака беше нешто мало задоцнио! А баш би ми био ће® да се мало задоцнио! Чарудата наравно нијо пронустио ту прилику ада не узме — овога пута — и „за жену" Вазантазечу. Том се приликом ожени и његов пријатељ Маитреја! И тако се сврши овај комад. А морал? Морал је: да смо ми прави Ипдијанци! Коцкамо се као оии, волимо жене као они, и ако немамо цареве шураке, имамо много што шта друго као они, имамо судије, као они, имамо истражну власт као они, само не знам да ли су они имали цензуру као ми, јер ево ја даљо не смем да пишем, а они су неке сгвари баш жестоко треснули. Како ли се оно промаче!? Глумци су били добри — бар тако држим, јер ја нисам никад видео Инђијанце па да бих могао ценити: да ли су каргштре добро схватили. У декорацијама и костимима (сем г-ђа Нигринове и Гавриловићке) огледала се сиротиња! Ал то је ваљада после ове глади ио Индији. бресШог .ффЈФф-

ЗАНИМЉИ13 СИТНИЦЕ Мта могу да зараде американски кљижевницп. Највећи Финансијски успех, који јеикадаједна књзга у Сједињеним Државама достигла, имају да забележе „Мемоари ђенерала Гранта". Наследници ђенералови извукли су из тога дела приход од 414,855 долара, штоу српском новцу износи преко два милиона (2,074.275) динара, разуме се, у злату. Ђенералу 8еш§ "\Уа11асе-у донео је његов роман „Бен Хур" — један на свој начин ванредно леп умотвар — у округлој суми 500.000 динарп. Исто толико добио је државни секретар В1а)пе за своју књигу: „Двадесет година