Zvezda

број 15

Б еоград , 3 новембра 1898

год, II

тгт<т ■/ V '

">ГГ*

"Т*ГТ•тгг«гг?

ИЗЛА8И УТ0РНИК01, ЧЕТВРТКОМ I НЕДЕЈБОМ Ц Е Н А 8Д 1 МБСЕЦ 1 ДИН. ИЛИ 1 КРУНА ПГЕТПЛДТГ ПРЕНЛЈУ све поште у србији и иностранству ! . ' Г | ' г ' ■- • ' ^

-■: ■■'.: ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

-Прзтплату треба слати Стеви М. Веселииовићу проф. богословије НЕП/1А"ВЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ ЈУКОПИСИ НН ЕЈЛМЈУ ОЕ УРЕДНИШТЗО СЕ НАЛАЗИ У МАЋЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

/V Л Л Л Л Л Л Л А А Л /- Л Л А Л А Л А Л А А А > л ћ ■|- 1 4 ц - 4 -.

-шг—г.

ВЗРОЈГ 10 ПР. Д.

УРЕДНИК : Ј АН^О М. В ЕСЕХЛИНОВИТ^

БРОЈ 10 112". Д.

ЈВСЕЊЕ НОМ

У поно!,!! тих.а мир.а Поточића жубор стао, А иа грани листак дршће, Па се сухи заплакао. Ветрић свија лака жрила, А иесма се света чује, Па све тише, па све тише Ан1,ео туге то тугује Тако тужно, тако боно Над мојом је тугом плак'о, А ја слушам, сузе лијем, Па на срцу лако, лако... II 0, како је мило души Кроз ноћ црну погледати, Своје боле, своју тугу Ветру тихом ирошаптати. 0, како је мило души Звездама ее исплакати, У светињи ноћног мира Молитвице Вогу слати. Тад ми сумња с душе спада, А вера се диже лако; 0, како је мило души, Ко да ми се терет смак'о... Д. Ј. Димитријевић

„ЦИГАНЧЕ" (и 8 збирке „Сити и гладни" — Јанно М. ВеоелиновиЋ (наставак) У Кад је по подне отишла, затекла је Милену, истина нешто мало бледу и подбулу од неспавања, али, веселу и задовољну. Сад је отпочела прича којој не беше краја. Милена је брбљала као креја.

— Ох, да си видела, да си само видела! Ти то не можеш ни појмити као што ни сама нисам шфшада до синоћ ! Ништа се није устручавала пред матером, која је ту седела; шта више чешће се позиваше на н>у да потврди што је рекла: — Право си ти рекла: ни једној није лепше стојала хаљина него мени! Је ли, мама? Павловићева је имала лепу хаљину, али се претрпала некаквим пантљикама као Циганка; Живковићева опет имала је, али сувише „деколте"! Је ли, мама, да је то глупо? Станчићева опет, види се, нема укуса. Она миели да је то обући се, кад хаљину претрпамо чипкама. 0 другима нећу ни да говорим. Најбоље се то видело по младићима. Имала сам каваљера пуно. Целу ноћ ме нису остављали. Па још какви каваљери! Ђорђевић професор, па Гајић секретар министарства, па.... ах, ко ће их све избројати! Је ли, мама? Али што је г. Гајић пријатан! С њим сам се готово једнако и забављала. Представила сам га оцу и мами. Вечерао је с нама заједно; оцу се веома допао. Познаћу те с њим, јер нас је обећао походити. ГЈа како је весео, па што уме да прича! Био је у Бечу, тамо је учио. А је л', мама, да јс леп ? —- Јесте; леп, фини младић — потврди Пантићка. — Знаш, Наво, лепе, црне очи, па лепи бркови, па уста, ох, што су му усне румене, па кад говори смеши се, а зуби бели, бели.... бадава, леп човек! Па онда, весео и разговоран, па уме да се шали и да прича разне пошалице: три бих га дана и гладна и жедна слушала '

Милена је причала о г. Гајићу, описала га до ситница, описала бал, игре, играче и играчице. Разуме се да је и ту био г. Гајић најбољи каваљер и да је она била предмет свеколике пажње. Није било тешко видети кодико се Милена занела Гајићем. У осталом, кад јој се мати неким послом удали у другу собу, она иришапта страсно Пави на уво : - Не знаш како је мио! Ја сам се заљубила у њега! Док га видиш и ти ћеш се заљубити ! Пави беше Милена некако чудновата. Поред свега, што је она и пре пред својим оцем и мајком