Zvezda

СТР. 122

3 в Е 3 Д А

БРОЈ15

кривица. а ноказала, му је и мирну, несебичну љубав. И све то што му јо она ноказала, утицало је на н.ега толико, да је са свим и заборавмо, да је рпошао да тражи Образованост. Имао је и сувише да гледа, слуша, осећа и мисли.. ,,Ти си ме заволео је ли?" унита га најносле његова водиља. ,,Да" одговори он узбуђено. ,,Хтео бих, да ме све даље и даље водиш." Она на то одмахну главом. „Зар да те ја опомињем на твој задатак*. „Ти си она, коју сам тражио" повиче он бурно. „Насам ја, али си јој са свим близу." Тако он оснажен нутоваше све даље и даље. Мислио је већ да види жељену мету. И тако га је она, у облику неког привиђења, водила ^преко мора, преко гора, зсмаља и пустиња. То нриввђење, од ког је као нека светлост излазила, било му је тако близу, чисто га је руком могао ухватити, — али га никако не могашв цостићи. У томе дођс! на неки усамљени брег у сред једног језера. Кад погледа у воду, види лице своје, као у огледалу, окружено белом косом. Што, помисли, уилашивши се, зар је већ ту и крај мога живота, и то пре него што сам до свог циља дошао? — Ни часа не ночека, подиже се и продужи пут: не беше му до чекања. У његовој се душинојави сећање. Нису ли ово познати пути? Та није ли зар овде сањао снове детињске и слушао свога старог оца? Срце му ноче јаче да куца, а кад је обишао стену — угледа колебу, за којом је толико жудео, да. се врати. Посрћући дође до ње и мртав уморан паде на постељу. Снага га издала; он задрема. Тада му, у сну, изађоше пред очи сва она лица, која је негда видео, која је волео — сви догађаји и искуства, радости и жалости — све што му живот сачињаваше, сви тн скупа ухватили се у коло и играју око његове постеље; на главу му метнуше лаворов венац и клицаху му, да је свој циљ постигао. Зачућено, отворио је очи. Био је у некој пространој дворници, и кад му се очи навикоше на светлост угледа неко надземно биће у облику жене. Њене су очи трепериле као звезде, а на лицу њеном сјала је мудрост, љубав и правда. „Је си ли ти, коју тражих?" упита он павши на колена сав потресен, иснред овог дивотног бића. „Ја сам" одговори она благо. Жудњазамном издигла те је до висина, у којима ја боравим." „Целог свог века јурио сам за тобом, а ни сам те нашао." „Сваки који тражи нађе," прекиде га она тешећи га. „ Али тек сада — на свршетку живота — ти мн се јављаш рече боно." 0 кад бих могао још једном живети да само теби служим." „Тада би морао изнова започети своје путовање." „Путовање — које је имало и својих странпутица." „0 ти кратковиди човече" рече смејући се. „То су били моји гласнаци, која су те водили." „Твоји гласници? Јесу ли то они, који мп венац да-

доше" уиита сав срећан. Она, насмејана, потврди главом. „Они ноказаше пут твојој жудњи. И сад кад си постигао циљ, сад ето и мене видиш." Обузе га неизмерно блаженство. „Ја сам твоја чула изоштрила, научила сам те да можеш скроз ирозрети сваку ствар, и да можеш да пратиш свапи покрет савремености" — продужи она. „Твој дух сам развила, лушу сам ти благом и великом начинила, ерце ти омскшала и осетљивост му развила. Научила сам те, да разумеш људе. Ти си се узвксио, а свој си циљ ностигао. Сад можеш мирно снавати." Мирно се наже над њим, озари га још јелиом својом светлошћу и ишчезе; —■ а вечни мир распростре се но лацу старчеву. —-—

ЗА НИМЉИВЕ СИТНИIДК Славне нијанице. Ни један народ нема више пијаница од Немаца ма да у томе нису изостали Талијани, Французи, Инглези и Руси. Од како је света и века њих је било. Јошу старом добу знало је се за такве славне личности, тако наир. Тиберијус, Лицијус, Пизо, могли су два даиа и две ноћи ненрестано пити, а за Дијонисија веле да је могао да издржи 90 дана. Много више нодатака нма из средњег века. Тако знамо да је на двору херцога номеранског Болеслава X, 1490 год. био један голијат који је ужасан ждерач био; могао је много и јести и пити, алп један је био који га је надмашио, звао се Вернер Шуленбург. За њ причају да је могао читавог вола појести, одјсдном је био у стању нуно буре риба појзсти, и при том је нио толико да би то читавом друштву могло бити доста. Кад је 1551 год. Книпроде био изабран за старешину немачког ордона, приредио је свечаност и пијанке нри којима је сваки гост добио но један иехар у коме је могло стати по осам боца вина, и сваки је морао то одједном попити. Некакав чувеаи пијанац Фајт Базенхајм, урадио је то по три нута. Било је чак и таких лудака који су из пуних и запетих пиштоља пили. А да ни ми Срби писмо у томе заостали, сведок је наш највећи јунак Краљевић Марко, који је из мехиине нио виио, „пола пио пола Шарцу давао." Обећање једног напагаја, Хенрих VII Инглески имао је једног напагаја, који је врло добро говорио, а стаиовао је у Уестминистерској сали, чији су нрозори били окренути Темзи. Једног дана, ирозор је био отворен и папагај се оклизне, те како су му крила била подсечена, надне у реку. При падању он је ненрестано викао: „двадесет Фунти штерлинга за један чамац". лађар квји је близу био спасе га и однесе краљу, тражећи обећану награду. Краљ је био изненађен издашношћу свога напагаја, и шалећи упита га колико треба да плати? Папагај избрбља: ,,иодај битанзи један грош." И краљ и лађар насмејаше се, и краљ му даде обећану прву награду.

Д с41 Ју н*

Продавци могу добити „Звезду" код Данила Романовића.

САДРЖАЈ: „Јеоеае ноби" (песма) — „Циганче" (наотаван) „Увеле су руже мајске..." (песиа). — „Где поморанџе зру" (наставак) „Свадбени обичаји у Киријанану" — „Из старе корпе" — „Шта је образованост ?" — „Занимљивости". Власник Ст. М. Веселиновии. Штамп. Св. Николића об. венац бр. 2.—Београд. Уредник Ј. М. Веселиновиђ.