Zvezda

БРОЈ 15

3 В Е

3 Д А

СТР 125

— Ако, ако, благо тати! Сви смо ми вредни, само кад Бог здравља да! Па к&ко глава, боли ли? — Не боли. —- Морала си ти назепсти јуче! Ама томе су криве и те ваше моде! Велим ја: утопли се ти, дете, окај се :1>орава посла — али куд ћеш ти!.. Ко је до сад ћоравој квочки надробио! Деде, пиле моје, дај-де тати једну ракијицу па да се руча! Она виде да сад од рада више нема ништа, зато остави ђерђев, покри га чистим убрусом па оде да оца послуша. — Христина! Ове ћу ти недеље имати доста посла. Ваздан неких поруџбина! Да Бог поможе! Нема ти, брате, ништа без ових наших сељачких газда! Бога ми! Па још веле газди: „Ја хоћу да ми то мајстор Стојадин сашије. Слатко сам поиео оно што ми је год он сашио! - ' До душе, ја, брате, и радим! Не дам ја ником да ми руке нагрди! Пава му принесе чашицу ракије, он скиде шубару, баца поглед на икону, па се ирекрсти: Помози благи м јаки Бого, и света славо моја! Па испи чапшцу једним прекретом руке на душак. Пава узе постављати сто. Отац је мало задиркиваше, као оао некад, вукући је за нос или за уво То и н>у расположи, те седоте сви задовољни за ручак. По ручку Стојадин се диже да кроји, а Пава оде да матери иомогне судове опрати. Брзо су биле готбве, и док Христина још нешто успремаше по кујни, Пава опет заседе за посао. Тек је села а до1>е Милена. — Дошла сам да те позовем. —- Па ево, у посду сам. — Понеси посао. Доћи ће г. Гајић. Казао ми је отоич кад је на ручак ишао да ће, чим из канцеларије изиђе, доћи. Пава осети како јој нехпто закуца у грудима и сву је обли румен. Па да би сакрила забуну рече: — Не знам хоће ли ми мајка дати. — Па да је питамо! Тетка Христнна! Тетка Христина! Хоће ли Пава ићи са мном? — Али ради.. . — Чуда Боже! Нека понесе рад. Зар сам ја једанпут с радом овде долазила. — Па не браним. За тренут ока беху готове. Пави су сјале очи од неке жудње. Пољубише Христину у руку па скоро касом одоше. Свежина зимскога дана чинила је, те још више норуменише ови пупољци. (Наетавиће се). <$!$$$>(§►ХАЈНЕрВА Године се губе и долазе , Све се аснво хлад до: гробу креће; Само л .убав у мои срцл мви, Ње неетати нећеЈ,.

Једном бих те још видети хтео, П пред тобом на колена пасти; Умирући : „жено, ја те л.убим Хтео бих ти кастн.... Веоград. Влад. СтаннмировиЈ. ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ ОД Н. А. ЉЕЈКИНА

(наставак) XI — Одоше мн два златника, као да их никад није ; било! Доота је! Да нродужим, могао бих озако све из1 бити, рече Коњурин одмнчући од стола. — И мени дигоше осам Франака, додаде Николај И е новић. — У први мах довољно је. — У први мах? Не, не намами ти ввше мене ов коњима! Шта мислиш болан: два златника! То ти је ш< гозест рубаља. — Ех, као да код куће ниси и више губио на картам — Карте и коњи! Шта ту има заједничког? Тамо игра темељита, исхинска: а овде — права дечија играч Не, нек иде до ћавола! Не било је да Бог да!... Ви сте » земљаче, дужан дванаест Франака. Дванаест нута сте ортачили са мном, обрати се Коњурин „капетану" Ва< љевићу. — Радо бих вам то вратио, али, знате, дошао ( данас без новаца, одговори овај. — То јест, узео сам ] ваца само за билете и за пут. Чим се први пут сретне! вратићу вам, даћу и ово што сам изгубио, даћу и за ручак. Колико сте ви платили, Никола Ивановићу? — Доручак? Вреди ли о таквим ситницама трондј речи? одговори овај. — Али, допустите... Дружба .је дружба, а рачун; рачун. Не, ја ћу вам се одужити кад се видимо или ј боље, донећу вам у гостионицу. Где сте одседи? — Ви ћете нас тиме увредити... Ја нећу то иримиј Зар ја једва дочекао, да у овој туђини нађем рускога ! века, и ви одједанпут одбацујете мој хлеб и со! Оста) се. и не говорите ми о томе. — Е, мерси. — Глаша! Шта је с тобом било? окрете се Нико; Ивановић жени. — Замисли, добила сам два франка. Не, ја морам о; играти. Видела сам, да срећа иде на руку дамама. Звј ли ону са чвором па челу? — Та је више од неде динара добила. Ваља ми играти. У осталом, вечерас ћ опет овде доћи. — Вечерас идите у касину, саветује „капетан" ј сиљевић. — А шта је то каеина? — Оваква иста сала; и тамо такође играју у кон железницу. Осим тога, тамо се даје концерат, тамо пев играју. Касина, то је дивна зимска башта... Није даг одавде... Знате, где су они многи дућани; ви сте сигу прошли поред њих, кад сте ишди овамо? Можете и з: тати, свако ће вам то цоказати, Само упамтите: „Касш