Zvezda

СТР. 128 сећати прогалости: натпих шетња, вожње на чамцима и т. Сваки нут кад сам сноменуо случајно име њеног мужа, очи јој би се напуниле сузама. Посете се тако продужигае. Разуме се, ја сам игаао њој често, у колико је то дозвољавада пристојност. Напш стари жнвели су у пријатељству, па за то нису биле чудне моје честе посете. Колико сам лепих вечера провео код ње, пијући дивно вино „Еаспте Сћп§<;1", колико ми је пута исповест била на устима. Али ја се уздржавах бојећи се да је не увредим, да се не покажем неделикатан према њеној жалости. Малишан се бегае навикао на мене и заволео ме као оца. Име му је било као и мени — Луиђи. „То ми се име врло допада." — речо ми једном случајно његова мама. Час сам одлазио за послом, час сам се опет враћао у Комо, једном речи живео сам једнако у послу, осећао сам се врло добро и био сам срећан. „Да је просим"—намислио сам кад прође година жалости. На несрећу моје газде желећп да прошпре свој рад, намисле да нодигну око Неапоља Фабрику чарапа. Ја сам морао да идем у Енглрску да купим магаине, а затим да одем да их сместим. То ми је заузело седам до осам месеца. Ја сам био у преписци и са својима и са Дином. Прениска, је имала пријатељски карактер. У једном свом писму рече ми о доласку некога лекара из Милана,, врло паметном и занимљивом човеку. После неколико писама већ ме је питала за савет односно нове удзје, јер је доктор проси, — додавши да јој се он допада, да, разуме се, љубави нема, али да се она нада да ће проживети с њим спокојно до етарости; а главно је што тиме да.је доброга и обравованога оца своме Луиђу. Како је било тегако читаТи те врсте! Шта је она хтела тиме рећи, тражећа савета од мене? Значи ја сам само за њу стари нријатељ, нигата више ? !.... Да ли би могао да јој пигаем о својој љубави, да је замолим да нричека с регаењем? Не би ли то значило ирисиљавати њену вољу? Он се њој допада, он ће бити користан њеном сину.. а ја? Не, ја се не регаих да јој предложим себе. Написах јој хладно нисмо с подвученим речима, „кад вам се он допадз, кад је потребан вашем сину" Проклета неодлучност ! Јога је десет година прошло. Роднтељи моји беху помрли. Жавот ми је текао некако глупо, без интереса, без циља. Вршио сам свој носао, добијао сам иаграду, из дооаде сам трчао за балеринама у Неапољу, чак се у мало због једне не тукох; једном речи живео сам животом безбрижна човека. Телеграм из Милана отргао ме је из тог живота. Жзвештавао ме је муж Денин , да је она на. смрти болесна и жели мене да види. Запал.ење плућа сатрло је. Застао сам је на неколико сахата пред смрт. Како је била слаба! Остале су јој једино очи, које су ностале тамне и дубоке, дубоке.... Плачући клекох поред њеног кревета и приближих се њеној готово прозрачној руци. — Како сте нервозни? Зашто плачете? Ја сам вас позвала да вам кажем једну моју заветну мисао.... Тада се нисам могла регаити, а сад, онај који умире све може. Ходите ближе.... Ја сам целог свог живота сањала да будем вагаа жена!....

БРОЈ 16

Сад ја седим на балкону моје виле код Неапоља, гледајући ла/ђе и барке које пристају и одлазе из ноапуљског пристанигата; низ лице ми теку сузе, а у глави ми. ненрестано мисао: загато се нисам регаио ? С руеког Дар. —•«<»*>$► КЊИЖЕВНОСТ

„Јованка". Позоришна игра у 8 чина од Бјерна Бјернсона 1 ) У једном скромном стану у удаљеном крају вароши Кристијаније, становала је породица покојног мајстора Силова. Ту живљаше мати, два мушкарчића од 6 и 12 година—икћиЈованка. Сиромах мајстор Силов, којије дуго година боловао, није својој породици ништа оставио, само својој кКери, својој љубимици, оставио је у аманет свој једини иметак — своју љубав ка музици. Музпка данас по великим варошима није увек уметност, т. ј. природна својпна извесних људских створова, којнма је Бог или Провиђење још у колевци рекло: „ти ћеш бпти музичар." Хиљадама младих људи и девојака спремају се за учитеље и учитељице музике знајући, да ће цео свој век Провеети са скалама; па ипак их то не одвраћа од учитељског позива, и они оетају весели и добре воље. Срећа и задовољство њиховог живота зависи од броја ученика, од тога, колико ће пута дневно једну исту скалу поновнти; за њих је музикални ннструменат оно што ^е ковачу чекић и наковањ, кројачу игла и напрстак. Њима је музика занат од кога живе, она им лежи у прстима а не у срцу, и баш с тога се и неосећају несрећни. Али тешко онима код којпх је ово обратно, који су јога као малена деца ослушкујући у сваком шушњу, у жубору потока као и у хуци таласа, распознавали чаробне звуке и умилне мелодије, а судба их приморава да цео свој век. своју младост проведу у понављању скала. Тегако онима, које чар музике вуче горе у васиону, у плаво звездано небо, а борба за насушним хлебом их држи везане за прашињаву земљу. Врло често, пролазећи око повоћи кроз мирне и мрачне улице неког забаченог великоварошког краја у једаннут застајете и ослушнете: кроз малени прозорчић, тамо горе под кровом зграде пред којом сте застали, продиру до вас тихи звуци клавира или виолине, тако тихо као да се лупеж нриближио инструменту па му краде његове најлепше, вајумилније мелодије. Ви слушате те тихе жалосне звуке, а нешто вам се у грудима стеже, и ви, који иђасте до тада весело звиждућући, постајс-те наједанпут тако жалосни , да би најрадије сели на тротоар па слушали и плакали. А тамо горе, за клавиром или с виолином у руци, седи неко коме је Провиђење рекло: „буди музичар", а судба: „учи децу музици." Ти тихи, жалосни звуци, то је плач којим тај неерећни створ оилакује своју судбу, своју несрећну младост, која му тако жалосно пролази; оплакује своју љубав к музици. А ако га боли за тренутак обрхвају те му инструменат јасније забруји, онда се на противној страни отвори прозор и ра-

') И8ноеимо пред читаоце „Звездине", ирика.ч и критику најновијег дела младога Бјернсина, сина великог и чувеног норвешког писда Бјернстераа Бјернсона. Ова је поаоришна игра црви пут одиграна почетком овогодишње поворишне сезоне на позорници берлинског I позоришта: ,ГЈеи18сћеп Тћеа^ег."

3 В Е 3 Д А