Zvezda

СТР. 132

3 В Е 3 Д А

БРОЈ17

Тако и овом приликом. Са свим лако, без напрезања и устезања маши се он Павиног ђерђефа, баци зналачки поглед на рад и рече: — Па ви имате укуса! Ово је дивеа ствар! Па ово слагање боја! Красно!. . Погледајте, госпођо!... И он подиже ђерђев и удеси да светлост лепо осветли цео рад. И стаде говорити о појединим деловима тако зналачки да су га оне просто слушале. А Пава се само заруменила, нешто од стида а нешто од задовољства, што јој рад хвали. — Господин разуме послове?... — Као што видите, г-ђо, нешто мало. Још од детињства, у породици. Сем тога ја волим лепе ствари а нарочито леп рад А ово је заиста леп рад. И онда оде причати о разним радовима што их је где видео; рече да су се неке везиље усавршиле до уметности да би човек рекао да слику гледа. Госпођа се најзад диже да нареди да госта послЈже. А он, оставши на само с девојкама, окрете разговор на друге ствари. — Мислите ли још о Позоришту, г-ђице Паво? —- упита је наједанпут. — 0 томе само и мисли! — рече Милена видећи да се Пава збуни. — Ето. вечерас се, на пример, даје леп комад, у коме би ви уживали. — Кој и комад ? — Две сиротице. — То мора да је лепо! — рече Милена. — Пуно романтике. Ја не марим баш много за романтику, али тај се комад да гледати; а ви би, г-ђице Паво, уживали. Замислите само !... И он стаде причати причу о Лујзи и Ханријети. Девојке га слушаху не дишући. И сама Пантићка, која иначе не беше Бог зна како поетски расположена, слушаше га с особитом пажњом. Пред очима Павиним летеше разне слике као у каквом калеидоскопу. Она осећаше болове Лујзине и Ханријетине; хроми Пјер беше за њу јунак. Све их њена машта створи, те јој стојаху као живи пред очима. — А где је то било ? — упита Пантићка. — У Француској. — Има свуда добрих и рђавих људи као и код нас — рече Пантићка, па се диже да види опет неки посао. — Па хоћете ли вечерас у Позориште ? једва промуца Пава. — Нећу, госпођице. Гледао сам тај комад неколико пута. — Ја бих ишла. .. ја бих редовно ишла!... Никад не бих изоетала! — Досади и то! Сад радије походим „шантане". Тамо се човек лепше проведе. Сем тога ту чује лепих песама. Има сад једна Францускиња. Што та пева то треба чути! Па онда Влахиња! Да сте само једанпут чули Влахињу, па да вам памет стане ! Пева парочито народне песме. .. — И ја волим песму — рече Милена.

— Онда би уживали да је само чујете. Ја вам кажем да боље певачице нисам чуо. — Благо вама ал се проводите! — рече Милена. — Па није баш ни тако! То је све од дуга времена. Верујте, да је мени пријатније ово што проведем у вашем друштву, него све кафане и сва иозоришта! Немате ви појма, како је досадно самцу! — Па кад вам је год досадно, изволите доћи код нас. Ви тако лепо умете да причате, да бих вас ја три дана слушала. И Пава воли приче. Је ли, Паво ? Али Пава се сети да је већ поћ и да јој треба кући ићи, па се диже. — Што не седиш још мало, па ћу те испратити. — Па, ако је г-ђици по вољи, и ја је могу до куће испратити рече Гајић услужно и скочи. — Не треба; сама ћу; није далеко. — А, не вреди да идете сами, ја ћу с вама! И ја ћу на ту страну. Пава не умеде ништа рећи. И бојала се, а и желела је да пође с њим. X Ноћ је била ведра; звезде поткитиле небески свод па трепере и преливају се као драго камење; замрзли снег руптти под њиховим ногама, а они иду лагано. Лампиони беху попаљени; поред њих пролази свет увијен и замотан. Пава је лако дрхтала. — Молим, г-ђице рече он и понуди јој руку. Хвала — арошапута она и таче се својом његове руке — Ослоните се слободно, клизаво је — и притеже њену руку уза се. Њу окупи још јача дрхтавица. — Је л вам зима ? — Ни.је. — Али ви дршћете ? — Није ништа... онако... Она већ не знађаше шта говори. Лепе су ове зимске ноћи! Ја бих овако шетао па се не бих умео одморити! Али да, вама је зима. Кад бах могао, то јест, управо, кац бих смео, ја бих вам, вао Цјер Лујзи, понудио свој капут.... Она му не умеде вишта рећи. Крв јој је тако јурнула у главу, да би пала да се није за његову руку придржавала. Он виде њену забуну, али се чинио да је не види. Премери је погледом од главе до пете и осети неку драж, као онај гато воли воће кад види лепу, румену јабуку. — Збиља, госпођице, што ви ћутите? — Па шта ћу ! — Зар баш ништа немате да ми кажете ? Она диже главу и погледа га. И његово лице учини јој се тако поштено, тако искрено, да рече: — Ви треба да говорите, ви... умете да говорите ....