Zvezda

Број 18

3 В Е 3 Д А

сам како се зове! Нема у њој ништа о љубави. Прочитала сам десет листа па ништа! — Па ти потражи другу. — Тражила сам; али ми он вели да ову прочитам. То је, вели, паметна књига! Паметна може бити за људе, али није за девојке! Ја му тражила »Крвав крст«, а он, помисли само колико је безобразан, вели да таког ђубрета он не држи у својој библиотеци! С књига пређе разговор на друге ствари. Милена се жалила на Гајића како јој много што шта замера.... Кад би пет сахата он дође. С врата бади ПОглед по соби, па кад виде Паву лице му се разводри. Пава то чијс пидела, оиа. је оборила гла«'} Он разговараше весело, питаше те за ово те оно, и тај разговор раскрави и Паву. Док тек Пантићка позва нешто Милену. Кад ова изиде из собе, он приђе Пави. — Дакле, дошли сте? — Да.... — Хвала вам! И у знак захвалности он обви своју руку око њеног паса и притиште ватрен пољубац на њене румене усне. Онда одступи и приђе једној слици што је на зиду висила. У тај мах Милена уђе у собу. — Ово је лепа слика! Дивна слика! — рече он. -— (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ' ЗРУ од н. а. /бејкина (РТаставак) XIII Може бити да би супрузи Иванови с Коњурином и даље играли азартне игре, тим пре, што је осим коња и жељезнице била ту још и игра у биљар, али „капетан" Васиљевић погледа у сахат и навали да иде кући, Он се стаде опраштати. — Надам се да ћемо се још видети.... Љубазно му рече Глафира Семјоновна. — Ми ћемо пробавити у Ници неколико дана. — На сваки начин. Ја ћу вас походити у гостионици. Дужан сам да вам вратим дуг. И, још ћу вас познати с једним грофом. О, то је весео, дружеван човек! — Будите тако добри.... И сами знате, на страни је врло пријатно бити у друштву са Русима.... Него, знате шта, капетане Васиљевићу, јесте ли ви гроф? упита га Глафира Семјоновна. — То јест, како бих вам казао.... осмехну се он. Многи ме држе за грофа.... али ја нисам гроф.... и ако имам многе кнежеве и грофове познанике. Али, — част ми је.... Сутра не могу доћи, јер морам бити код посланика. — Па и ми не ћемо бити сутра код куће.... Намерни смо ићи у Монте-Карло. Ви нам рекосте да то није далеко, одприликекао од Петрограда до Павловска, а ја не могу пропустити те да не одем тамо и не видим ту игру. Видите и сами како ми иде од руке. Ја сам већ прилично и зарадила. А, међутим, у Монте-Карлу могла бих још више задобити. Ви рекосте, да је тамо игра иогоднија, па кад би ме још срећа послужила, могло би се много добити. — Али, такође, можете и изгубити много. — Али ја ћу дати ово што сам данас добила. Сад сам се снабдела и, у ствари, неку изгубити нишТа. Дакле до виђења. Сутра смо у Монте-Карлу, — Па како можемо сутра у Монте-Карло, кад смо за сутра узел.и билете, да хледамо тај бој на булевару; знаш — где ће се цвећем тући, — уплете се у реч Николај Ивановић. — Ах, да.... Тако је.... Е, онда ћемо прекосутра у Монте-Карло, одговори Глафира Семјоновна. — А зашто прекосутра? Ви имате кад и сутра, поеле борбе с цвећем, да дођете у Монте-Карло, — рече „капетан" Васиљевић. •— Бој с цвећем почиње у два часа по подне. Један сахат пробавите ту, тако, око четири часа, крените се на жељезницу. Воз иде свакога сахата. Још једном клањам се! У таком разговору, друштво се нађе на улици, на булевару. „Капетан" Васиљевић се рукова са свима, некако сетно погледа Глафиру Семјоновну и оде даље. — Ах, како је то диван човек! — рече Глафира Семјоновна, гледајући за њим. — Није ли тако, Никола Ивановићу ? — Па, ко би га знао, душице..., Тхе!... Као и сваки други човек.... Кад би хтела заиста да знаш да ли је диван човек, ваљало би, пре свега, много соли и хлеба појести с њим. — Е, већ ти.... Ти увек тако.... И не знам зашто? Јамачно зато што си љубоморан. Каодаја, бајаги, нисам запазила, како си га зверски погледао, кад ме он узе под руку и поведе столу, где се игра у жељезницу. — Нисам ни помислио, а камо ли учинио.... — Остави, остави.... Ја сам све добро видела. И за све време гледао си га попреко, док је он тихо говорио са мном код стола. Ето, зато он није теби диван човек. — Кад ја ништа не говорим, шта си ти окупила! — Како не говориш? А оне гадне узречице о соли! Он је и без соли диван човек. И што је главно — аристократ. Јесте ли чули с ким се он познаје ? С кнежевима, грофовима, ђенералима, посланицима.... Па и сам је, сигурно у каквом посланству. — Па нек буде како ти хоћеш.... рече Николај Ивановић и одмахну руком. — А што ми руком одмахујеш! Баш као некој будали.... Као бајаги, нек буде како ти хоћеш,... јер си будала.... Али све једно, он је аристократ. Јесте ли му видели бакенбарде, јесте осетили како све мирише одњега. — Та шта ту говорите ! Он је по моме мишљењу, просто на просто, трговац, наш брат Исакије, или је какав комисионар. Осим тога, сам је отоич рекао: „Свакојаке послове имам". Јамачно, што год купи па онда препродаје.