Zvezda

Стр. 140

3 В Е 3 Д А

на ино а да вам то не кажем! Кад погледате тим вашим црним очима, кадри сте залудети човека! Части ми моје, још ћу се заљубити у вас! И стеже јој руку. Њу је гушило њено рођепо срце. Она једва прошапута: — Молим вас, не говорите тако! .. — Зашто ? — Зато.... зато.... што го не треба да говорите мени! .. — Ја мислим да ви заслужујете да вам то кажем! — А Милена?... ирошапута она. — Милена? Милена је добра девојчица. И лепа је. Али она није оно што сте ви. Она нема ни толико срца, ни толико питомине као ви. С њом човек може само ћаскати, али с вама мора разговарати!... Јер, ево видите, ја сам доста света прошао; имам познанства свуда где сам био, нарочито познансгва са женским светом; И ни једна девојка, ни једна жена, с којом сам где говорио, не беше кадра занети ме. Међутим ви, опростите што сам толико искрен, ви сте ми сасвим друкша. Истина, у први мах сте ми се учинили са свим обични; али, после првог разговора, нарочито од оног вечера, кад сам вас први пут кући допратио, ствар се окрете. Пава је ћутала. Она се сеги да је тако нешто и код ње било. И он се њој није на први поглед допао. Чак се била и иоплапгила од оног погледа његовог и слутила је неку несрећу; слутило јој се да јој је тај човек душманин. — И сад — наставл>аше он — ја сам у једном врло чудном положају. Вп сте, некако, постали свака моја мисао, мој сан, па чак и моја жеља! Мало час сам рекао: да ћу се готово заљубити у вас, а ја сам се већ заљубио!... Она није могла говорити.' То је било сувигие. Њена жеља, њена мисао није смела бити толико дрска. Та она је »Циганче«. Милена је два три пута тим именом и назва пред њим! Он поћута мало. Видећи да се приближују канији, рече: — Ја рекох. Можете се и наљутити, па и замерити ми, али сам осећао да то морам казати. Не тражим одговора сад; али, ако вас сутра нађем код Милене, ја ћу знати да и ви мене волите! Не будете ли тамо.... онда сам свршио. Ово је већ ваша капија, па ми не остаје ништа друго, него да вам пожелим лаку ноћ! И пружи јој руку. — Дакле сутра ћу бити на чисто, црно или бело? Оиа му цишта не одговори; рука јој је дрхтала у његовој. Стеже јој руку, па се окрете полако и оде не обрнувши се. — Доћи ће насигурно? — шаптао је. XII У Павиној је глави зујало. Неки модри и црвени колутови летели су јој пред очима. Она је била запрепашћена пред овом исповешћу као оно сиромашак, што никад није могао стећи да завеже нов-

чаницу од десет динара, што би се запрепастио пред главним згодитком. Неки нови, неодређени осећаји навалише на њу. У њеној глави наста збрка и крш као у закртоженој одаји на дан сеобе. Није знала почетка ни свршетка ни једној својој мисли.. . Говорила је а није знала шта говори; вечерала је а није знала шта, као да јој мисли не беху код ње, него као да су отумарале незнано куд. Тело јој беше у грозници а глава у забуни. Једно једино беше јој на памети: сутра код Милене. Отац је причао тога вечера, онаје плела с мајком чарапе и ћутала слушајући причу очеву али не разумевајући је. И легла је, и лежала је са истим осећајима. Трудила се да створи какву било слику пред очима, али све беше узалуд. Била је као у неком понору, ни на небу ни на земљи; одозго, изнад главе падаше јој један сунчев зрак, али није кадар био таму разбити. Тако је и сан затече. Није сањала ништа а спавала је; чак је доцкан и устала. — ПГга ми се ово моје »Циганче« улежало? Устај, ленштино! — викао је отац. — Или не! Желите ли, госнођице, да пијете каву у кревету? Еј, Синђо! Пожури, зар не видиш да госпођица чека! Она се трже, скочи и скоро боса побеже у кујну матери. Јутро јој нрође у цуњању по кући. Никаква посла не беше кадра у руке узети. Сад је номагала матери око ручка, сад је одлазила у собицу те спремала и брисала прашину. Поред прозора пролазише људи. жене и деца, она ни на шта не обраћаше пажњу. Није мислила ни о Гајићу. Нешто јој тешко у грудима па јој се чини као да има нечег као у сељачким недрима. И подне дође, а њој тако. За ручком је била ћутљива; по ручку јој беше још теже. Чинило јој се рано да иде Милени, а није никако хтела да дуго осгане насамо с Миленом. Погледала је сваки час на зидни часовник који тиктакаше сасвим мирно Минути јој се отегоше у месеце.... »Да идем! — мислила је — Овако не могу више седети!« Па се крете; заборави чак и матер у руку пољубити. — Еј, девојко! — дарну је Христина. — Зар тако: ни с Богом! Лепо, Бога ми! Она порумене, врати се и иољуби мајку и у руку и у образ ништа не говорећи. Па онда чисто побеже. Затекла је Милену као обично у домаћем одел^ али врло укусно обучену. Седоше за посао а Милена је ћаскала. Разуме се да се говорило о Гајићу. — Љутим се на њега! — рече Милена. — Зашто? — Зато што ми је дао за чигање једну страшно досадну књигу. — А коју? — Не знам. ено 1е тамо на столу : ^абоиавила