Zvezda

БРОЈ 23

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 22 НОВЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ уШорииком, чешбршком и недељом 6ВЦЕН А: за 1 меоец 1 динар или 1 зсрзгна, Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

П ретплату треба СЈ1АТМ : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсма не примају ге Рукописи не враћају се. - -в> УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

ЕГЕ^ОУ З-О ПР. г2Ц.

У редник: Јанко јУг. Тјеселиновић

ероз - хо ^гц. 3 ^=3 С=ЗС^ЈС=ЗСГЈС

ОПРОШТАЈ

Са иетока вора руди, Поељедње ее* ав'језде гаее ; А ја тужан, земљо мати, Морам е тобом раетајат' ее. О, опроети еину евоме, Невоља га љута еили, Да напуети ет'јење твоје, И патнички род му мили! Ал' кад јекну ет'јењем твојим Бојне трубе, мила мати, Ето еина, да ва вајам Твом душману зајам врати!

Осман јД . Ј)икић.

„ЦИГДНЧЕ"

ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновић -■ (НАСТАВАК) XXII Што ближе ноћ Стојадин и Христина беху узнемиренији. Што Пава не беше на ручку то их није бунило, доста пута остала би она на ручку код Милене, па су мислили да је и сад тако. Али би она одмах после ручка дотрчала кући да би на минут, два, колико да им јави да им се извини. Данас ни то не уради. Христини беше нешто веома необично. Просто је приглушивала слутњу не хтевши речи прозборити. Међутим Стојадин се окреташе тамо амо, беше му необично. — Ама што ли то нема оне Циганке? — рече он. — Не знам. — Није то до сад чинила — Ја не знам шта јој је те је нема. — Него и размазили смо је. А дете кад се напусти — ништа горе нема. Видиш ти, молим те, па ово је већ Два по подне!

— Како би било да одем.... — Немој. Доћи ће. Али онда јој морам очитати ... Али ље нема па нема. И сунце се смири а она не дође. — Ово није онако — рече Стојадин и стаде се сиремати — овде има нешго. Морам ићи ја до газда Пантића да видим. II оде. Не прође много а он се врати сав блед као крпа. — Нема је; није тамо никако ни долазила! рече некаквим чудноватим гласом. Христина само врисну. Ухвати се оберучке за очи, али се одмах трже. — Хајде да је тражимо! —рече Христина. — Али где? Куда је могла отићи? Коме? Кога имамо ми овде? Где да је тражимо? — Јаој мени, несрећници! — јекну Христина и поче се чупати. Он јој приђе, ухвати је за руку и рече озбиљно: — Немој купити света око себе док не видимо шта је! Ћути! Хајдемо! Она га послуша, повеза г.таву шамијом и изидоше на улицу. Али, на коју ће страну? Стојадин пружи руку ка чаршију. — Нди тамо — рече јој — а ја одох овамо. II растадоше се. Христина оде у чаршију а он се упути на Саву. Ишао је као луд поред воде не смејући упитати никога ни зашто. Чим би чуо двојицу да разговарају напрегао би слух да чује о чему разговарају, да не говоре о каквом ут.ли.енику. Али — ништа. Прошао је обалом чак до града и вратио се, али ни трага ни гласа о Пави. Он се крену у поље. Може бити да је тамо где год одлутала. Она је у последње време била много замишљена: можда се замислила па одлутала... Ноћ се спусти а ње нигде. Ишао је до Топчидера али ње нема нити од ње гласа. Где год би видео какво женско чељаде, он би му се уиутио. али кад би ближе пришао видео би да није она. Врати се кући. Вној му се слевао низ слегте очи. Још с капије чу галаму у дворишту. Све беше узбуњено. Христина се бусала у груди, а жене и људи трудише се да је разговоре. Кад га Христииа угледа да без Паве долази она се сруши на земљу....