Zvezda

Стр. 186

3 В Е 3 Д А

Број 23

једног сина Фрнца и једну нећаку Агнесу. Фриц, бујан и млад, заволи своју рођаку, и дође к оцу, клекне и т. д. па му затражи руку Агнесину. Шта би ви учинили? Или је Агнеса Фрицова „прилика" и ви би, бришући сузе узвикнули: „да сте благословени, децо моја!"; или она није његова прилика, и ви би гледали да га од тога одвратите. Јест, ал' тако би радили ви и ја, који нисмо нико и ништа, а један хусарски мајор, коме је Бог, не знам зашто, дао поред мамуза и дете, он се осмехне, тапне сина по образу и да му овакав савет: „Ти си чист, не покварен и наиван — дакле ниси за женидбу. Особито ниси за ову твоју поштену рођаку, коју сви толико волимо, да јој не можемо дати једног честитог младића за мужа. Иди, промувај се кроз свет, исквари се, доживи нешто па ћемо теонда оженитн." Фриц се дигне и оде. Већ неколико дана како Фриц, који је постао официр, не пише. Цела је кућа узнемирена а највише Агнеса, од мајке се чак и крије то ћутање. Ту нас затиче комад. Од једном Фриц, после извесних околишења, долази. Овде, једна, без икаква разлога, дирљива сцена. Ја сам видео разне синове долазити и с дужег и с краћег пута, и ја сам један такав син, али нисам никад ни чуо ни видео да се овако дочекује син, који је на неколико километара удаљен од куће и који сваки час кући долази. Али манимо то. Фриц је врло узбуђен и после малог устезања призна оцу: да је са његовим саветом грдно награбусио. Хтео је авантура и дочекао је. Ухватио га неки муж код своје жене и како је син био „распусаћен", муж га је грдно ишибао. Услед те срамоте (не што је човеку завео жену, но што је ишибан) сумња се да ће му бити допуштен двобој. Састао се суд части и чека се на његово решење. И тује сад, по моме мишљењу, по мшпљењу човека који није учио пиротехникуу Штутгарту, огромна погрешка. И отац и син су толико исто жалоснп пре допуста као и после тога сретног гласа: да је суд части допустио Фрицу да се као частан човек бори. Или су Фриц и његов отац људгг од части или нису. Наравно „од части" у официрском смислу. Ако су људи од части, као што је хтео писац да буду, онда се они имају бојати само једнога исхода, а тај је: да суд части не лиши Фрица права, да се као частан човек бори са увређеним мужем. Чекајући на то решење отац и син морају заиста преживети неколико тешких тренутака. За то време они један другом мало неприродно пребацују, и заједно праве разне претпоставке, све једну гору од друге. Али они морају према томе желети само једно решење : двобој. За њих је двобој спас, за њих је двобој срећа, тријумф. Од тога би.се зар идала направити нека драма, кад човек сматра и извесну смрт као неки ћар! Али то није тако у овој драми. Фриц и отац су онако исто ожалошћени после допуста за двобој као и раније. Изгледа као да би они радоснији били да је Фриц лишен права тући се. Ја овде у овој грдној жалости више ништа нисам разумео. Пре свегазаштоје отац тако потресен? Не каже-лион сам даје'у своме животу имао три двобоја? Зар они обоЈица не знају да двобој није Садржај; „Опрошгај" (песма) — „Циганче" (наставак) „Позоришна хроника" — „Занимљиве ситнице".

баш тако опасна ствар, идатонијени близу „извесна смрт." Двобој је сав у срећи и противник ма да има 1а сћапсе сГип соси, ипак је срећа младићима наклоњенија. Па онда, шта значи она сцена при поласку, оно опраштање с мајком на онај начин? Па и отац се тако опрашта, као да он полази да се туче, док међутим, он каже матери да код ње остаје? Цео је крај једна збрка и иде само на то да произведе што веће узбуђење у публици. И ја да бих одговорио својој дужности савесног рецензента, морам вам приметити да је публика била заиста узбуђена. Само ко ће да плати оне сузе ако Фриц остане жив? Јер ми смо га жива оплакали, није вајде крити. Ако, дакле, он не погине, онда смо се ми бадава кидали! Писац нас је оставио у једној ужасној сумњи, и .метнуо нас у положај да чисто желимо смрт младом Фрицу, само да не би на суво сузе иролевали. Свакако је оставио публици да погађа и она није то пропустила. Излазећи из позоришта чух неколико таквих резоновања. Један рече: погинуо је Фриц; други није него је он убио оног Ланског, јер је он и онако лански, дакле био па и прошао; трећи држе да је од силног јурења мањкао коњ „Мухамед"; а четврти тврђаше да до двобоја није ни дошло, јер се цар Вилхелм—Лоенгрин, по Палестини и осталим светим местима, толико напојио мирољубива духа, да је, вративши се у отаџбину, одмах забранио употребу двобоја. И чини ми се да је тај четврти погодио. Мисли се да је Судерман овим комадом као хтео изобличити онај фриволни живот немачких официра, али о томе ми који нисмо.Иемци већ не можемо говорити. У осталом нема сумње да то није никакав славан живот, али ми немамо потребе да зато чак распитујемо за немачке официре. Комад се играо свакојако. Зрес1а{ог.

СЕСТНИГЦЕ Пупо. — Ђузеие Пупо био је изврсан виолиниста, рођен у Луки 1749. Нагиавши се 1792 у Паризу би затворен. Кад еу га извели пред револуционарни суд, униташе га: — Шта сте ви? — Талијан. — Ш та радите у Паризу? — Свирам на виолини. Донееоше му виолину. Пупо, ма да је био узбуђен, збуњен, свирао је и пошло му је за руком да троне ирисутне. — Доста је.... Ви сте оптужени за тешку кривицу против републике. Каквих сте односа имали с тиранином, и нгга сте радили у Паризу за време његове владавине? — Свирао сам на виолини. — А кад бисмо вам ми дали слободу шта бисте радили ? И даље бих свирао на виолини. Пупо би пуштен у слободу. „Живот" (песма) — „Где поморанџе зру" (ншставак)— „Чичерон"

Власници: Ст. М. Веселиновић и Павловић и Стојановић Штамп. Павловић и Стојановић дубров. ул. бр. 9. — Уредн. Ј. М Веселиновић.