Zvezda

Број 25

3 В Е

3 Д А

Стр. 201

увек и непрестано Таустино Морели, који ми је помагао да живим, који, јбш, у свима тренутцима беше моја потпора и мој вођ. Али код њега је владала само бескрајна туга и угушени бол. Састанци што личаху на античке, строге и племените састанке, кад би само лаким додиром усана дотакао се моје руке, беху му утеха! а састанци на којима би имала да букти страст, на коју га позиватле глас љубави, бунили су га и вређали, ужасно вређали, реметили му снове и илузије. Ништа вам нећу рећи о себи. Било би и сувише смело да спомињем своје осећаје у тој збрци што јенастала у нашој љубави. Сећам се само да сам се у то време од најведријих, најузвишенијих и најсветијих осећаја пре носила у тријумф најмрачније страсти; сећам се да сам смртно презирала и себе и Тзустина Морели. Сећам се да једнога дана, 1(ад сам видела свог љубавника највећма заљубљена, али готово глува према неопходно потребним. дужностима страсти; кац сам највећма осетила да је Ђустино Морели несрећан што је постао мој љубавник ; кад сам највећма разумела да се лепа и чиста душа тог човека осећа оскврнављена у својим сновима, сећам се да сам се тада осетила изгубљена, изгубљена.

— Ви сте, ваљда ; већ назрели завршетак мојеисторије. Ја сам изневерила Тоустина Морелп, бесно, сурово, немилостивно. Изневерила сам га с којим му драго човеком. Не питајте ме за име, сталеж, године, лепоту. Човек који му драго! Нисам могла чинити друкчије, верујте! Осећала сам сав ужас свога злог дела, па ипак ми је било немогућно да га не учиним. На послетку, мислим да сам имала какав мрачни и еуровп разлог што сам то учинила; али га не могох рећи сама себи. Бустино Морели казао ми га је онога дана, кад се растајасмо за увек. — Је ли истина да сте ме изневерили? — унита ме не дрхтећи, ма да му поштено лице беше бледо као крпа. — Истина је — одговорих му отворено. — За што сте то учинили? — Не знам. — Знам ја. — Ви? Ви? Кажите ми, онда! — За то што сам био непотпун љубавник, јадна моја Ана. — Па онда за што сте ме љубили ? — То не зна нико, нико. Да, да, Тзустино Морели беше велика душа, велико срце, али њему, том непотпуном љубавнику имам да захвалим за све своје несреће. с талијанског ]У1их. 2.о6рић.

ситееип Милијарда. — Рачуи профееора Карла Дифура, из Морге: Петодинарци, наелагани једаи на други, у вредности једне милијарде, изнели би у висину 500 километара. Дужина. Кад би нанизали петодинарце један до другог у вредности милијарду динара, добили би линију у дужини од 7400 километара. Готово три четвртине растојања од пола до екватора. Тежина. Милијарда динара у комадима »Бог чува Србију" предотавља тежииу, коју би морало носити 100.000 људи, сваки човек по 50 килограма. Кад би ту милијарду динара хтели да транепортујемо железницом, требао би воз од 500 вагона, или дужина воза од три километара, или 25 возова по 20 ва.гона сваки. Време., Да је од рођења Христова неко иочео бацати комаде од једног динара и да их је.сваки минут, дању и ноћу, празником и радним даном, не заборављајући 29 фебруаре преступних година, до данашњег дана бацао ипак ие би још побацао целу милијарду. Та би се сума постигла тек 29 аирила 1901. Напослетку кад би човек хтео да уштеди једну милијарду, требао је да још од почетка хришћанске ере меће на страну сваки дан но 1444 динара. Па сад нресудите да ли има милијардара! Доеетљивост. — Чувени фравцуски Гсликар Миље (| 1875) морао' је у својој младости да ое бори с великом невољом и с великом муком иснадало му је за руком да по коју од својих слика прода. Тада је живео у једној великој кући на седмом кату и сликао је врло јевтино портрете. Пошто се пентрање уз седморо стеиенице не свиђаше публици, њему паде на ум једна лукава мисао. Он прикова доле над вратима даску, на којој беше написано: |Овде се сликају портрети, по десет динара од комада, атеље на трећем кату.« Кад би жртва дошла до поментог ката, нашла би ту други вапис: »Потрети по десет динара, атеље .је пресељен на пети кат.« Пошто би с&сирота муштерија стењући попела на пети кат, нала би јој у очи нова фирма, на којој беху речи: »Портрети по десет динара, атеље је због преправке на седми кат пресељењ« Кад би муштери.ја већ дотле дошао, успео би се још уз оне двоје степенице, и марљиви уметник добијао би поручбине. Пфуј, гоеподине грофе! — Кад је цар руски Никола први ступио на владу (1825) осуђен је на смрт због неког тобожњег револуционарног писања државн$1 = 3"|^^тар Тургењев, брат великог књижевника, на путу кроз Француску и Енглеску, који ј4ут бефе дузео због поправке здравља. Све живо ув^в^го> ' да је он био невин. И нруски бивши л^шнг<тар Штајн беше дубоко дирнут судбином од 1812 до 1815 пријатељевао. Једнога дана његовом пољском добру Капенбергу гроф Голов^Г°члан суда, који је Тургењеву судио. Чим су се састали, Штајн га уиита оббиљно : „И ви сте Тургењева на смрт осудили? — Не могу да норичем — рече Головкин, коме је то питање било врло непријатно. — Јесте ли га ви сматрали за злочинца?