Zvezda

Број 26

3 В Е 3 Д А

Стр. 209

вести, него како коме што падне на памет, и шта се допадне каквом, позоришту са свим страном човеку, он седне и преведе, а Управа сва срећна што је се је неко сетио — прими и плати. Тако наше позориште има за сад два готово, ако не званична, а оно бар полузванична, преводиоца г. Душ. ЈХ Тзокића за француску и г. Мих. Р. Поповића за немачку књижевност. Обојица они преводе шта хоће и како им се шта допадне, што је врло природно, јер они тек не могу доћи да питају мене, другог и трећег, него, кад им Управа избор не одређује, они сами бирају, и ми смо наравно приморани да пазимо не размимоићи се у укусу са њима, иначе нам пропаде улазнипа. Сад са г. Таокићем још и имамо среће те му и погодимо укус или се како тако прилагодимо, али г. Поповић по који пут баш хоће са свим да нас увери о своме презрењу, и да нам у брк каже како смо ми једна гомила, којој ако он не може баш дати рапет, а оно јој може бар с времена на време приредити „циркуса" (што рекао онај, ви већ знате који). И кад је већ тако испало да говорим баш сад о преводима г. Поповића, допустите ми да се користим ово срећном коенсиденцијом, те да, завршујући ову хронику, додирнем с неколико речи најновији превод г. Поповића „Шелеров Пансион" од Лауфса. Ево већ три дана како на све стране распитујемја за тога Лауфса, и питам све људе који су дуже од мене живели у Немачкој; еда - ли где год натрапаше на тога Лауфса, те да и мени што о њему кажу? Нико ми ништа није умео рећи о овом мистеријозном писцу поменуте шале. Наравно да ја очекујем кад ће ми неки студент озго од Данцига довикнути: како је и овај Лауфс, нови Молијер, као што је Хауптман нови Гете — али сам се ја већ спремио да то не читам. „Шелеров Пансијон" је по својој простоти просто класичан водвил. Писац га је, истина, назвао шалом, али то је из чисте скромности, и пошто он ову моју хронику никад неће читати, то ја не морам штедити изразе у мом одушевљењу. Претпоставите да ви хоћете да отворите дућан без иоваца; па замислите, што вамје врло лако, да вам нико не да за то новаца; па претпоставите да вам баш онда бапне из села неки богат стриц, који никад није био у великој вароши и који је сад дошао да све види ; па претпоставите да вашем стрицу падне на памет да присуствује једном балу у лудници (ви, ваљада, нисте ни знали да се балови држе и по лудницама? Држе се, држе, нарочито у Берлину), и тражи да му ви то „насочите", а он ће вам зато дати пара да отворите дућан; па претпоставите да вас баш тога дана позове неки ваш познаник, директор породичног пансијона на посело; па претпоставите треба направити неколико десетина претпоставака, па ћете се уверити, какојеврло лако да један човек, који није паметан, држи да су сви по пансијону луди, шго му је у толико лакше, јер се некако „потрефило" да су заиста сви житељи реченог пансијона били луди. Тако се десио случај. И сад ту настаје један грдан смех, да смо се просто хватали за трбухе! Сви смо мислили да они нису луди, а они су били луди,

па их је и стриц сматрао за луде, па му се после каже да није нико луд, него само он — и ми више ништа не знамо ни ко је луд у овој кући? ни кога праве овде лудим ? Писац је у главноме хтео да докаже, како: ако од генија до лудака има само један корак, од паметна човека до једне луде нема ни једне стопе што је врло логична сразмера. Према томе ако и ја станем сматрати писца за једну луду, и ако је он можда цо његовом мишљењу паметан човек, ја се нећу преварити. А ја желим само да се никад не преварим, и видите да се овог пута нисам преварио. Да се неће глумци наљутити ако кажем да су играли врло добро? Само г. Динуловић.... ал' он је и имао најтежу улогу. Једини паметан човек у комаду. Зрес!а!ог.

ИСКРИЦЕ ДУХА Оштроуман одговор. Зна се да грб царсгва немачког има двоглавог орла. а грб некадашње републике млетачке има летећег лава. Неки цар немачки запита једног млетачког посланика: »У којој земљи живе лавови пгголете?« »У оној« одговори посланик без оклевања, «у којој живе орлови са две главе.« Добар иредлог. Марко Антоније, тријумвир римски, добијао је на годину из Азије: шест стотина хиљада талената. Али иошто своје благо безмерно трошаше, хтеде он да удвоји овај данак. На то му Азијати послаше посланике, који му рекоше: »Господару, кад ти хоћеш да удвојиш данак, удвој и берићет. Једноок и грбав. Једноок сретне рано изјутра грбавога и запита га: »Петре, куд ћеш тако рано натоварен?" »Да, одговори грбав, за тебе је рано, јер си отворио тек један нрозор." Незгодно време. Неки крадљивци хтедоше да обију врата на једном дућану, у коме снаваху два помоћника. Ови чују галаму, и један од ове двојице новиче крадљивцима: „Господо, увратите се доцније, ми нисмо још заспали. Глас. Неко запита једног спартанског краља, на који начин он може да стекне добар глас, он одговори: »говорећи добро, а чинећи боље.« ЗАНИМЉИВЕ Једна талијанска пословица која се највише чује у Милану, а која ни мало не ласка женама гласи: »Жене су пакао, а изгледају као небо.« Једна загонетка. Кад је славни хуманиста Еразм, дошао из Ротердама (ј 1536 у Базелу), у Француску, ње-