Zvezda

Стр. 246

* * * - ДАСКАЛОВ Виеоко на небу меоец пун и ејајан Моје очи гледе, Ал ее облак црни на њега навуче, Заклонит' га хтеде. Па да ли ■ћ.е еветлоет овај облак црни Сакрити му мо^и ? Не, ејајни ■ћ.е мееец земљу и кроз њега Оеветлит' у но-ћ.и. И над мојом ерећ_ом еад ее ието тако Судбина навлачи; Али ништа ја 'ћ.у пут пробити емело, Ја ћ.у бити јачи... Шабад. Јјлад. Сшанимиробић.

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. УБЕЈКИНА (Наставак) XXI Екипажи, што се протезаху у недоглед испред гледалаца, стадоше се по мало разређивати. И публика се разилазила. У заосталим екипажима не беше више цветнога материјала за бацање. Киша од цвећа је већ нрестајала, и битка с цвећем приближила се беше своме крају. Тек, с времена на време баци се понеко остатцима букета, али, не без рачуна, и то само на позната, одабрана дица. Тако је било у екипажима, тако је било и међу онима у месту за посматраче. Публици је већ постало досадно то лудачење. Пут је засејан цвећем, али га дечаци више не дижу, јер не беше више купаца. Свет је зевао и разилазио се. Окрвављени Енглез није се дао видети. Коњурин се снабдео са пет големих букета, да би се бацио на оне, којн га ударе последњи пут; он је дуго на њих чекао и најпосле— почео зевати. Зевао је и Николај Ивановић. — Да не седимо више овде, рече он. — Боље је да идемо у бифе. Нешто ми се жеђа. Глаша може попити лимунаду, а ми ћемо једну боцу добра вина узети. — Мило ми је да слушам тако пријатне речи, одазва се Коњурин, и уставши отресаше са себе лишће од цвећа. Мало за тим он запита: А где је бхфа? — Какав бифе? Овде б;;:Ј,е-а, ре т :з му Глафира Семјоновна. — Шта? Зар овсл/Жа шетња, оволика представа, :;а да не буде бифе-а? То тек не сме бити! То је немогућно. Па где би овеликл свет грло с^оЈе оквасио? Без тога не иде! Зар ви не видите да јг у света грло пресушило, после таквога азарта?

Б рој 31

— Али, ви заборављате да смо мИ на улици, а не у нозоришту! — Ништа то не мари. После овакових догађаја, они то морајз^ имати и на улици. — Е, па да запитамо, рече Николај Ивановић. Мусје ! Где је ту бифе пур буар? речеон једном старцу, с кокардом од цвећа на прсима, који беше постављен да прима улазнице од посетилаца. — Тринкен... објашњава Коњурин и прстом се дотаче гуше. Старац с кокардом насмеја се, па стаде говорити нешто француски. — Шта вели он, Глаша? иита Николај Ивановић своју жену. — Вели то исТо, што сам и ја казала. Овде нема бифе-а. — Али ти, може бити, лажеш нас. Може бити да је он друго што рекао? — Фу, како је неверан! Ако није тако, ти иди и тражи бифе. — Ама, бнло би са свим глупо заводити оваку забаву, а не постарати се за бифе. То мало није налик на иностранство. — На што вам бифе ? Ево, сад ћемо проћи покрај оног здања на кољу, и тада имате бифе, — рече Глафира. — На кбљу ? узвикну Коњурин. — Не, хвала лепо! Тамо сам за тренут ока сто педесет франака изгубио на игри у кол^е. Не замами ти мене тамо ! Аја! И онако сам у тим вертепима изгубио пун сандук краљевскога рафинада. — То јест, каквог рафинада? — Па лепог. Изгубио сам равно толико, колико бих дао за сандук шећера — рафинада, те да помогнем своју трговину. — То ли је?! проговори Глафира Семјоновна. Чудна ми чуда! Човек данас губи, а сутра добија. Јуче несрећа, а данас срећа, и кад би се уступило првој несрећи, онда би човек једнако био у штети. Ја не знам шта ви мислите, али, мени је праснуо ћеф да повратим своје новце. — Глаша ! Да се ниси усудила! Ама ни да помислиш! дрекну Николај Ивановић. — Молим, молим, не дижите гласа. Не бојим се ја тога! одговори му Глафира. — Али, ја ти не допуштам да играш! На шта је то већ налик? Ју и е фрапака страпила, и сама вели, да је овде све сам лопов, и сад опет хоће да игра. — Није двеста, већ сто двадесет и нешто мало више. 'Ги губиш из вида да сам јуче изјутра иа кољу добила. Мени иде од руке, и ја хоћу да играм, а ти стој код мене па само гледај. — Али ја у оиште не ;:;едим да ти играгп! Оно 1И"х\ј јС ОПЛО — НСК 1}сШО НОСИ. — Како? Ти би као хтео, да ја ни у Монте-Карлу не пробам своју срећу? Па што с:до онда свратили у Н" т, у? т и си, ваљд?., чуо шта рече капетан Васиљевић јуче? А он је казао, да због Монте Карла сва госпоштина и долази у Ницу; јер је тамо рулет, и само ако има среће, човек може за пола сахата накнадити сзу попутину. Ја сам пробала игру у коње и железницу, па

3 В Е 3 Д А