Zvezda

Стр. 270

3 В Е 3 Д А

Број 34

— Е, душице моја, овде нема жалости; овде ни људе не жале, одговори јој Николај Ивановић. — Опет, ја се чудим што се не забрани убијање голубова из задовољства? — Тхе, овде се ништа не забрањује. Овде човека доводе до самоубиства. Па нису ли и нашега рођака скоро до чизама свукли ггре три године? Сећаш се ваљда ? — Ах, ви све једно те једно. Улазите једанпут! Они уђоше. На нол.у беше сасвим мрачно ; унутра, електрично осветљење блиста на све стране, особито у вестибули, која представљаше врхунац раскоши. Ту се искупила накинђурена публика. Разговора мало. Сва лица имађаху неки озбиљан и забринут изглед. Иванови и Коњурин ни у кога не опазише ни весеља, ни осмејка. Ако је ко и говорио, — то беше шапатом. Само коц бироа играчкога дома чуо се неки говор. — Хоћемо ли узимати билете за улазак? пита Николај Ивановић. — То се разуме... Ено где се узимају, одговори Глафира Семјоновна, па поведе мужа и Коњурина бироу. — Комбјан пеје? пита Никола Ивановић задриглога канцелиста с наочарима и пером за увом. — Комбјан антре ? Уо1ге саг(:е, топнгеиг!... (Вашу карту, господине!) Запита овај и забрбља целу тираду, а кроз наочаре пиљи у Николаја Ивановића. — Николај Ивановић, разуме се, само блене у писара. — Глаша! Каквз^ комендију изводи овај преда мном? питаше он жену. — Он тражи твоју карту, ради нечега. Пита, од куда смо ми, и где живимо. — Тфу! ово је брука! Људи им новац доносе, а он „води" исљеђење! рече на то Николај Ивановић, пружајући писару своју кцјту посетницу, додавши : Али, ни ово ти не треба, мусје, кад руски ни речи не разумеш. Писар узе карту, преврну је, остави на страну и опет говораше нешто. — Ама шта је овоме? пита Николај Ивановић. — Пита те за име и презиме, преводи му Глафира, па сама ступи у објашњење сиисарем: —Никоља Иванов де Петерсбург, авек мадам ља фам Глафир.... — Ја браћо! Овде је прави исгшт... Као да смо код иследника... Реци му кад је тако, да нисмо били никад под судом, нити под исљеђењем, а вере смо православне. — Стани, Никола Иванићу... Сметаш ми да чујем шта пита. — Уј, уј, монсје, ну сом војажер... Коман? У Ници.. Та, шта ми је?... Па да, Нис.... Ах, Боже мој! је ли могућно, да вам треба и име гостионице, у коју смо одсели! Глафира каза и гостионицу. Писар узе, па све то лгпо записа у отворену књигу. — Исљеђење... Право исљеђење... брбља Николај Ивановић. Преведи му бога ти и то, да сам петроградски

[ трговац друге гиљдије... Каваљер... да имам 43. године од рођења... А треба ли и твоје године да кажеш? — Хоћете ли се ви оставити шале, или не? обрецну се на њ Глафира Семјоновна. — А зар је то шала, матушко? Окупио ту испитивати. Како би било да му дамо наш пасош? Онда, сигурно, неће сумњати да си ми законита жена, неће мислити да си ми тек онако „с бока припека." — Ово је заиста, испит, сагласи се с њим Глафира. Ево га где опет нешто пита... вели: „хоћете ли се бавити овде у Монте-Карлу један, или више дана?" —Ен жур, монсје, ен жур... А што ли му то треба? чудила се оиа. Писар записа нешто на билету зелене боје. — Знаш ли ти, Глаша, рече Николај Ивановић, да се ја нешто прибојавам ?... Нека иду до ђавола!... Хајдемо ми одавде! Питају нас просто на просто као некакве битанге! — Е, већ је све готово, свршенно. — Шта свршено? Није ли то срамота? Једнога трговца и кавал>ера, једнога поседника и позната трговца са старом фирмом, домчати овако, па испитивати!.... — Шта да му чиниш, кад је такав поредак? одговара му Глафира Семјоновна. Она прими од писара улазницу за играчку салу, и запита га: — Комбјан пеје? Рјањ? поново запита она и окренувши се мужу рече: — Видиш како је то лепо и деликатно, дају ти билет, а ни крајцаре за њ не траже. — Та, каква може бити ту деликатност, душице, кад су нас испитом овако осрамотили? Нису нас само то питали, које бање посећујемо у Петрограду, иначе, ништа није остало неиспитано. Дође ред и на Коњурина. Он тешко уздахну па приђе канцеларији. — Хајде, Иване Кондратићу, рече он себи, — хајде и ти на испит, кад си већ са својим новцем пао у клопку проклетом Монте-Карлу. Рекавши ово он извади и даде писару свој, инострани пасош. — Сељак Јарославске губерније, Пошехоњскога среза и привремени Санкт-Петерсбуршки трговац друге гиљдије, ожењен, али је жену код куће оставио ! Преставивши се тако, Коњурин настави: — У осталом, све се види из пасоша. Ево чак и два печата од аустријског и германског конзулата... Буди спокојан, братац: нити смо у дружби с арамијама, ни са социјалистима! Најпосле, и Коњурину дадоше улазницу. наставш1е се —