Zvezda

Б РОЈ 34 _3 В Е

ПЕСНИКОВА СУДБА В А 1< Г Б Е К (Ј К Ако хо^ћеш да живиш у Оеди Певај друже, нек се луви оре. •Је л' из ерца ? — Онда ее не штеди, Нека уета гласно песму зборе Трње, а не руже, За тебе је, друже. * Лавор венац и просјачка штака!... Из давнина то је прича етара, Зна је душа пееникова свака, Која пеему евојом крвљу ствара. Ако хо^еш да те елавом елуже Онда умри, друже. 1887 ЈУ[.

Г Д Е ПОШОРЛНЦЕ 3 Р 7 од Н. А. ЉЕЈКИНА (Наставак) XXIV Пред самим Монте-Карлом кочијаш пусти коње у трк. Коњи у галопу довукоше екипаж величанственом уласку у карташки дом. Беше већ први сумрак, кад Иванови с Коњурином изидоше из екипажа. Кочијаш такође сиђе с бока, подиже капу, па стаде просити „пур буар". Николај Иваиовић узе на се да се разрачуна с њим. Кочијаш би задовољан платом, махну главом и насмејан рече: — Воппе сћапсе, топбјеиг!... ■— Глаша! шта вели овај? Је ли могућно, да му је мало „на чај" два франка? запита Николај Ивановић жену. — Он ти жели среће у игри. -— А од куд он зна, да ћемо играти? — Ах, Боже мој! Та овде се само за то и долази! Кочијаш пође даље и нагнувши се Глафири Семјоновној, стаде јој давати савете за игру у рулету, смејући се при том као добродушан човек. — Пре свега, не љутите се... Мирно и лагано... И први издатак метните на црвено, или црно поље... говорио је кочијаш меким гласом а погрешним француским језиком, који га је издавао за Талијана. Глафира Семјоновна одступи за један корак. — Па овај је полудео! Ето, где ми даје савете за игру!.. рече она и баци оштар поглед на кочијаша. — Одступи назад, мусју! Одступи! Добио си „на чај", сад можеш ићи! повика Николај Ивановић, па се окрете жени с прекором: — Сама си крива, матушко!... Витлаш око играчких столова, ђаво би га знао с ким...

3 Д А _ Ст р. 269 'Го је твој партнер у јучерашњој игри. Он те као партнера и држи. — Па, зар сам ја крива, што се овде кочијаши протурају свуда, где је отмена публика? Коњурин забацио главу, па разгледа улазак у играчку кућу. — Е, башјелеп овај улазак! На многим дворцима нема овако што год, говорио је он. — Тхе! што не би био леп, кад је прављен крвавим новцем многих будала ? Они су овде бацали, — одговори Николај Ивановић. — Будал&?... А знаш ли ти да се овде коцка сва Европа? примети Глафира. — Па шта је с тим? Могло би се само рећи, да је подигнут новцем свију европских лудака. Или ти мислиш да овде и паметни људи играју? Не, паметан човек неће играти на рулету. — Ама, стани ти! У тебе су сви будале, који овде играју. А нису ли будале и они који играју преферанс и вист ? — Преферанс и проклете вртушке!... викну на то Коњурин. — Какво упоређење! Шта рекосте ви, матушка, Глафиро Семјоновна! Кад играш преферанса, карте су ти у рукама, и ти видиш сву ту музику; а овде, кад ти онај мамлаз.... та онај, што стоји уз вртушку... како га зваху, богати?... — Крупје.... — Е, а овде, кад ти тај крупје пусти машину, ти мораш веровати, да јето правилно. А међу тим, он, ако се с ким споразуме, може да пусти воз и брже и лакше. А да сам ја знао, кад ће вртушка брже ићи, а кад лакше, — другчији би ми рачун био. — Али, ви још нисте видели како овде вртушку пуштају, а судите по ономе, што сте у Ници видели... Ово је Монте-Карло... овде за сву Европу... овде је други ред... — А откуд ви знате, кад је још нисте видели? — Нисам видела, али сам много читала о овом рулету.... Никола Иванићу што стојимо, што не улазимо унутра? Стојимо на уласку без рачуна... говораше Глафира Семјоновна. — Чекај, матушка, да здање видимо. Имаћеш кад предати им своје новце.... Баш је леп овај улазак, али једно му недостаје.... започе Николај Ивановић. — Видиш, молим те, нашао се знаменити архитект да нађе ману! А шта ли то недостаје? -— Како шта ? Ту треба да стоји натпис на свима европским језицима: „овде се будале траже." — Оставте се глупости ! И гнта значи то, најпосле? Све будале, те будале.... А ви сте ми, вал>да, много паметан ? — Нисам! Напротив, ја сам прва будала; иначе не би овамо ни дошао. Разговарајући и даље на ту тему, они обиђоше око здања, гледаше како шћердалије на стрелишту искаљују своју злобу на невиним голубовима, и туку их из пушака, — и опет се вратише главноме уласку. — Јадни голубићи ! уздише Глафира.