Zvezda

С тр . 272 3 В

— Ћути, Гаспаре... рече му ујак; али га ништа није могло ућуткати. „Добро... оставите га... Потражићемо га ми са жандармима..." И г. Клоц се стаде церекати. На столу стојаше велики нож, Гаспар га узе таквим страшним покретом ца учитељ устукну. „Добро, доведите те своје жандарме." Тада ујак Хенен, који се стаде плашити, скочи на синовца, оте му нож из руку и ја видех ужасан призор. Пошто је Гаспар непрестано викао: „Нећу да идем... нећу" то га чврсто свезаше. Несрећник је уједао, запенио, звао своју ујну, која се беше склонила дршћући и плачући. Потом, док су коње презали у кола, ујак нас понуди да се осолимо. Ви можете мислити да ми није било до вечере, али г. Клоц стаде ждерати, и за све то време воденичар му се извињавао за увреде, које је Гаспар био нанео њему и Његову Величанству немачком цару. Ето шта је страх од жандарма! Какав тужан повратак! Гаспар се пружио у дну кола на сламу као болестан ован и ћутао. Мислио сам да је заспао уморен од толике љутње и суза, и држао сам да му мора бити здраво хладно без капе и огртача; али због страха од учитеља не смедох ништа рећи. Падала је хладна киша, г. Клоц натукао добро постављену капу до ушију па шиба коње и певуцка. Звездани зраци су треперили због ветра и ми смо ишли по белом и смрзнутом путу. Били смо већ далеко од воденице. Више се готово није чуо ни жубор, кад се чу са дна кола на алзашком дијалекту слаб, плачан, молећив глас: »1*0550 пгг Јог1 §еп, кегг К1о1г...» „Пустите ме да идем, господине Клоце..." Било је тако тужно то чути да ми се сузе завртеше у очима. Г. Клоц се пакосно смејао и даље певушкаше шибајући коња. Наскоро потом опет се чу: »/,0550 тг/ог1 §еп, ћегг КШг..." и то онај исти слаби, благи и готово механичан глас. Сиромах Гаспар! Мислио би човек да чита молитву. Најзад кола стадоше. Дођосмо. Г-ђа Клоц нас дочека пред школом светлећи фењером а била је тако гневна на Гаспара Хенена да га хтеде истући. Али јој Прус не даде, рекавши злобно кроз смех: „Сутра ћемо се с њим рачунати... За вечерас му је доста." Ах! јадно дете, било му је заиста доста! Зуби су му цвокотали, дрхтао је, био је у грозници. Морали су га однети у постељу. Поздраво држим да сам и ја имао те ноћи грозницу. Непрестано сам осећао трусак кола и слушао сладак глас мог јадног друга: „Пустите ме да идем, господине Клоце!" Ј/р. ЈГеШробић. €

КЕБИЖЕВНОСТ Одговор Њ. И. Г. Љуби Стојановићу, професору Вел. Школе, члану Академије Наука и т. д., на његово писмо. С радошћу, коју ћете одмах и ви појмити, прочитасмо оно писмо г. Љубе у прошлом броју. Не смедосмо

3 Д А Б рој 34

још у истом броју на њ одговарати, јер је закон, који је јамачно имао на уму ое>акве исправке, то забранио. И ви сте јамачно прочитали ту академску одбрану, у којој има и масти и лоја само нема оправдања зашто је утрапио „Задрузи" (што му је у осталом лако било учинити јер он сам пише и сам „прима". А сам лије, а сам чашу пије.") једну рђаву приповетку, од лоша писца, у још горем преводу. Па му је мало тога, но још хоће да „подвали" уреднику и да нас изгрди у истом листу. Он је још једном тако окушао и срећним по њега случајем, то му се промакло, али смо му овог пута наместили кљусу. * * * Прво да свршимо са његовим преводом, а при крају ћемо говорити о његовим оштроумним пребацивањима Ми смо прочитали „Пребрану пшеницу" у „Забавнику" и нашли да је врло аљкаво преведена. Превод кипти, просто кипти, јал' грешкама јал' русизмима. При крају нам је пала у очи ова бесмислица .где стари сељак Иван Петровић, пребацује трговцу, што се овај шета, велећи му да је то господски а не хришћански! Ово је по нашем мишљењу једна бесмислица, па ма ко то, и ма коме то говорио, јер господски није никакав придев за означавање вере, као нпр. турски или јеврејски, ни у руском нити у ком другом језику, те да му се може на супрот ставити хришћански. По овој фрази значило би као да у Русији сељаци не сматрају господу као хришћане! Ми смо се, дакле, зауставили на овој реченици и закључили смо: да ово већ више није аљкавосг, него нешто више. Па ипак нисмо хитали, но смо више од десеторице њих, за које смо држали да добро знају руски, запитали, и сви су били нашег мишљења т. ј. да овако како на српском гласи, нема смисла, но да мора у оригиналу паметније стојати, т. ј. „сељачки" на место „хришћаиски". Но и после тога нисмо хтели објављивати нашу замерку, него је уредник тражио оригинал и у „Задрузи" и код пријатеља, а за то је време штампање оне „пикантерије" било одложено. Тек кад нисмо никако могли доћи до оригинала, штампаЈЈИ смо ону нотицу. И зато је она у место у броју од предпрошле недеље изашла тек у броју од четвртка. Па и тада, „Бог нам је сведок", да је не би штампали, да је било само то што смо запазили као рђаво у овом преводу. Али ево г. Љуба је сам изнео текст и превод, па реците по души: да-ли нисмо имали право посумњати и у сам смисао „хришћански" кад је све друго лоше преведено у тој истој реченици? Видите-ли да је: „дћла гњхтаетЂ а не оп. дбла лћггаета", фраза кадансирана као нека врста пословице у стиху? а како је то г. ЈБуба рогобатно и несрпски превео. Да-ли би по српском човек могао познати руску изреку ? по самој тој реченицп могли извести да г. ЈБуба није ни горњи смисао „господски а не хришћански", разумео. Ног. ЈБуби је стигао у индат сам г. писац да му се на невољи нађе. У оригиналном тексту, који нам је послат, заиста стоји „хришћански". Али то ни мало не прави реченицу па-