Zvezda

Стр. 18

3 В Е 3 Д А

Б рој В

и почех разговарати с њим, и одмах сам толико био успео, да сам га на првом » фртаљу « после тога частио, а што је он драговољно примио, ма да верујем да му ни на крај памети није било да се заиита о мени: од куд од једном толико љубазности с његове стране, и шта треба да значи та његова толика издашност и луксуз? Срећом, и он је волео циркус, и још тог истог дана, после школе, одемо до циркуса. Кад је било време да се вратим, ја му понудим да руча код нас. Он се испрва мало затезао, али кад му рекох да иде прво да јави матери, иошто је ту близу, он пристаде, па позва и мене да као поткрепим молбу. И мати му допусти, али с тим, да одмах по ручку дође кући. А то је баш било оно на што сам и сам смерао: како је био четвргак, читаво по подне било нам је слободно, па сам га зато и позвао како бих му одмах по ручку предложио да одемо к њему, да се тамо играмо, пошто је његово двориште било много веће од мога. Овако, пак, гај мој предлог био је излишан, пошто му је било наређено да одмах по ручку дође кући, а што ћу му се и ја придружити —- ништа од тога. Па тако је и било: чим смо ручали, одемо к њему. Испрва смо седели у његовој соби (он је био јединац у мајке па је имао и своју собу), али, пошто то није годило мојим рачунима, то се у брзо затим спустимо на двориште. Ја сам већ знао где је гвихова соба, а све сам тако удешавао, да се у игри најчешће нађемо испод њихова прозора. А у њихову собу ишло се са дворишта преко неколико дрвених степена, па онда кроз један као ходник огворен са стране дворишта тако, да је читавом својом дужином био као нека врста балкона. Дужином тог ходника било је неколико соба које је отац тог мог друга издавао сиротнијим људима. Ја сам поуздано веровао да ће она, ако је само код куће, морати изићи да види шта радимо, јер нисам сумњао да ће нас чути, пошто смо ми доле више викали но што смо шапутали. И нисам се преварио. Не иограја дуго, кад, а она изиђе из своје собе, и појави се горе на оном дрвеном балкону. «Гле, ето она мала из циркуса« рече ми мој друг и поче се смејати и погледати горе. Мене обузе нека пријатна збуњеност. Опет осетих како ми срце иоче јаче да удара, и као да ми неке неприметне сузе наводнише очи. Продужисмо да играмо, али нисам више на игру мислио. Моје детиње срце било је узбуђено као ни једном дотле. Ја сам хтео нешто, али шта? не бих умео рећи; да и она игра с нама?... иа, па шта онда?.... »Комм, комм,« рече јој мој друг смешећи се, ваљда с тога што, ето, говори немачки, и руком даде јој знак да сиђе. Она га прво погледа, па, и не мичући се, а била је главу наслонила на обе руке, као онај један Рафајлов анђелак на сикстинској мадони, — сасвим хладно одговори му: »Јсћ \\ 7 Ш шсћћ« »Зашто? Комм', да се играмо« рече јој он, а при тим речма већ се није само смејао но церекао. Она је ћутала и даље била озбиљна. Мени би криво због тог његовог церекања. »Баш је прави дивљак« мислио сам: »шта има ту смешно да ми је знати, и што је дира?« И мало је требало па да му то и кажем. Али опет сетих се да се због тога можемо и посвађати; па како то никако нисам желео, јер му после не бих могао и даље одлазити —- уздржах се и ништа му не рекох. »А каква је то игра што играте?« Запита га она немачки после кратка ћутања. Он ме погледа: »Шта каже?« Ја сам већ тада прилично знао немачки, па, и не осврћући се на то што ме он упита, обрнем се њој и кажем јој како се игра зове. И данас се још сећам како сам у тај мах био узбуђен, и како ми је глас дрхтао. »А твој друг не зна немачки?« загшта ме она после тога. »Пе зна« рекох јој. — »Онда ти могу рећи да ми се твој друг ни мало не допада!« »А зашто?« — »За то што је неучтив: кад год ме сретне увек ме дира и увек ми се смеје. Реци му да ме више не дира.« — »Хоћу«, одговорих јој ја, и чисто се осетих и јачи и већи. »Је ли, бре, шта то говорите«? запита ме он, стојећи дотле мирно поред мене. »0 игри« одговорим му ја. »Пахоћели и она да игра с нама?«. »Чини ми се да хоће.« «Позови је« рече ми он. И ја сам се баш крхао, да ли да је позовем или не, кад ме тек она запита: »Знаш ли ти да сам ја из циркуса?«. «3нам«, рекох јој »А од куд знаш, је л ти он казао?« »Није, био сам у циркусу па сам и тебе видео« »А кад си био?« »Синоћ«. »Па, како ти се допало?«— »0, много ми се допало«. »Истина?!.. А шта ти се највише допало?« »Ти« рекох јој без икаквог премишљања, и то тако, као да ми је тај одговор био спреман много раније, па сам само чекао то питање. Она задржа свој поглед на мени. »Зар сам ти се, истина, тако донала?« »Јеси« одговорих јој ја. Она ућута. Ћутала је тако неко време, па ме онда запита: »Хоћеш да играмо лопте?« »Хоћу« рекох: »ал' немамо лопту«. »Имам ја, Чекај, сад ћу је донети«. И тако оде, и за мало изиђе носећи велику једну шарену лопту. »Гле« рече показујући нам је онако с балкона, и одмах затим стрча доле к нама. И тако, дакле, оно што сам толико желео испунило ми се још првога дана: ми смо се познали и били заједно. Толико срећан као тога дана чинило ми се не могу више никада бити, јер и она мени у игри рече да ме воли. Тада већ они моји нежни осећаји наспрам ње нису имали више граница, и чини ми се да ми је у тај мах заискала не знам шта, и рекла да урадим оно за што бих у напред знао да ми је немогуће, ја бих ипак покушао. Оно нешто ново, дотле незнано, што се тако изненада развило у мојој детињој души, а што сам ја, тако рећи, у зачетку ириметио, било ме је тако раздрагало, да сам осетио како ми образи горе, а чуо како ми срце брзо удара и куца у грлу и ушима. Јер кад ми је рекла да ме воли, узела ме