Zvezda

Б рој 3

3 В Е

3 Д А

Стр. 23

III Константин се ућута; он гледаше преда се; поглед му је лутао занесен за удаљеном светлошћу племените душе мулшкове, која са подножја Азије, до на праг Европе, светли у сибирској ноћи путницима: „што не треба, да се виде." Ј. С. Л КН ј ИЗКЕВНОСТ Мерило за критичаре Није потребно говорити о важности крИтхке. Довољно је напоменути, да без добре критике нема ваљане књижевности. То двоје иде једно с другим, нераздвојно је једно од другог, исто онако, као што у сувременој парламентарној држави добре владе може бити само поред озбиљне и поштене опозидије. А све је то због тога, што је човек грешан створ. Да би што мање грешио, потребна је контрола. Али којим погледима треба да се руководи критичар при оцени каквог књижевног производа? Са ког гледишта треба да полази ? Шта треба да је мерило за критичара? О томе смо ради да кажемо две речи. Има три гледишта, на која критика може да стане. Да их обележимо најкрупнијим цртама. Обично критика тражи да су испуњени захтеви естетике, т. ј. да је производ лепе књижевноста доиста леп. Ту се тражи Да је спис, рецимо роман, складна целина, чији су делови сразмерно разрађени, да су поједини карактери типови своје врсте, да су ти типови што потпуније обрађени, Да се све казује лепим стилом и језиком и т. д. Давно су ова правила израдили естетичари. Захтеви су доиста такви, да се нема шта приметити. Друго је гледиште оно, по коме задатак књижевника није да смишља и ствара према естетичким правилима, већ просто да слика овај стварни живот, у коме се свакодневно крећемо. То је натурализам, чији је представник Зола. Ово ноВо гледиште у вези је с новим правцем • мишљења, који је скроз реалан а оличен је у сувременом природњачком материјализму. Као што је наука, критикујући стару метафизику и радећи у супротном правцу, створила реализам, тако се у књижевности, критиком старих писаца, онаквих какав је био н. пр. наш Милован Видаковић, дошло до натурализма. Може се усвојити да производ књижевни буде сагласан са стварним животом, ради чега писац, пре но што почне да ггаше н. пр. роман, треба добро да познаје људе и добро да проучи целокупни живот, у чијем се кругу крећу догађаји о којима нрича. Али опет зато, поред свега тога — посао књижевника није то исто што и посао фотографа. У животу се не налази идеално лепо. То треба уметник да створи, и живот му само материјал даје. Прерада материјала, стварање идеално лепог — то је посао уметника.

Треће је гледиште, по коме је први задатак књижевности да васпитно утиче на читаоца, да поради на поправци и оплемењавању људи, да буде агитатор за прогрес друштвени. Тражи се да књижевност на првом месту корисно послужи друштву. И ако није таква онда, ма да је испунила све естетичке захтеве, нема вредности. Руског писпа Толстоја можемо сматрати као преставника овог утилитаристичког правца. Захтеву да књижевност послужи као срество за постигнуће друштвених циљева нема места, онако исто, као што нема разлога ни захтеву да књижевност само слика стварни живот. Књижевник који би, пишући нпр. роман какав, непрестано имао на уму агитацију за извесне идеје, лако би могао превидити свој главни задатак (стварање идеално лепог), или не би свој прави посао свршио онако како треба. И с тога се не може усвојити гледиште утилитаризма. У осталом — производ одличног књижевника, написан према захтевима естетике, а с обзиром на стварни живот, увек ће корисно утицати како на ум тако и на срце читаоца. До душе дух времена је такав, да се од сваког посла на првом месту тражи стварна корист. Што већи профит, што више ћара — то је врховни принцип наших дана. И није чудо, што том меркантилном духу времена подлеже и књижевност. И од ње се тражи да, пре свега, корисно послужи друштву људском. Али такво гледиште, по коме корист долази на прво место, не може се одржати. Књижевност, и у опште уметности, и од сада ће увек бити оно, што су и до сада вазда биле: стварање идеалне лепоте, које у животу нема или се врло ретко налази. А човек жуди за идеалима, ужива у идеалној лепоти; и тиме се, поред осталога, одликује од животиње. Због тога на прво место долазе захтеви естетике, а не захтеви користи. А сад, пошто смо у најкраћем облику изнели сва три гледишта, да одговоримо на питање, које смо напред поставили: шта треба да је мерило за критичара? Критика је дужна увек да полази с естетичког гледишта и пре свега да нам каже: да ли је производ лепе књижевности доиста леп. То је и посао њен. Тек после тога долази да разгледа спис и са других гледишта, т. ј. да каже: да ли му стварни живот служи за основицу и да ли је написан тако, како ће на читаоца корисно утицати. То је Одговор на питање. Нарочито наглашавамо, да ни натурализам ни утилитаризам не могу бити главне тачке, полазна гледишта. То чинимо стога, што има страсних присталица ових нових погледа, који хоће књижевности сасвим нов правац да даду, сасвим нове задатке да поставе. Али све су то само узалудни покушаји. Естетика има прву реч. Нити се улога књижевности може свести на сликање живота какав је, нити је њен главни посао да агитује за социјалну реформу. Литература је једна врста уметности и њен је задатак сасвим други. Она треба да задовољи једну потребу људску: уживање у лепоме. Треба да ствара оно чега у животу нема а за чим жудимо, да ствара идеално лепо. То је њен прави посао. Не поричемо да у захтевима Золе и Толстоја има тачака, које су потпуно на свом месту и које треба усвојити. Тиме ће у књижевностн бити " извршене из-