Zvezda

Стр. 22

3 В Е

3 Д А

Б рој 3

веома мрачна, и да није било ове сенке од куће може бити, да би смо и прошли кућу. Светлост нас трже, мој кочијаш скочи на земљу и оде па закуца на вратима. — Хеј! — о! — је ли близу гостионица, чико? упита једног мужика доброћудног изгледа, који се појави на прагу, у својој црвеној кошуљи, са лампом У РУЦИ. — Зашто тражиш гостионицу — одговори старац; кућа је моја божићњем госту отворена, као и моја штала за његове коње." „Али јаимам једног путника са мном." „И он ми је добро дошао". На ове речи, мужик остави своју лампу, изиђе из куће, приближи се саоницама и врло учтиво позва ме да сиђем. Одмах сам приметио, да је наш домаћин један од имућнијих мужика; још боље се уверих по изгледу саме куће: беше то зграда једноспратна но према употреби подељена једним доста пространим ходником на две повеће просторије: десно беше „горница", празнична соба, с најлепшим намештајем и сликака од бакра; лево кухиња у коју ми уђосмо. Кад нас угледаше жена мужикова и две му кћери, које беху покрај ватре, подигоше се, да нас поздраве, а деда сиђе с банка, где је надгледао окретање ражња. Сећам га се, беше врло стар човек, он се непрестано смејаше пружајући нам руке — као човек који није при свести. — Дуња, рече домаћин обратив се старијој кћери, уступи твоје место путницима, да се огреју. Млада ми девојка приђе веома љупко, те ми поможе да скинем бунду; она је имала црвени „сарафан" — знак да је девојка за удају; међу тим њена коса сплетена само у један курјук, показиваше, да још не беше испрошена. — Нека би вам Бог дао мужа по вашој жељи, рекох седајући на дрвену столпцу, коју ми приближи. Она поцрвене и изађе из собе. Деда беше дошао и ј-отово чучнуо крај мојих чизама. Изгледало је као Да хоће очима да прождере дивљач на ражњу. Од времена на време погледаше ме и увек се смејаше... Одиста по свему се видело, као да је наги домаћин очекивао госте са којима ће да подели божићњу вечеру; јер беше ту свакојаких ђаконија, — у колпко је бар сибирски мужик могао само једном у години да набави. Прво и прво чорба од купуса традиционални „шчи"; затим каша на маслу; по том говеђина, па чувена печена гуска.и.на послетку кедрови ораси, да нам се не би стужило од толиких масних јела; а све ово заливасмо »квасом" од ракије. — Из почасти према нама вечерало се овога пута у празничној соби. Било нас је свега једно десетак около стола, мој кочијаш и ја са свим у прочељу, на месту домаћиновом. Чим сам ушао у ову велику дворницу спазих јег дан мали сто прислоњен уз прозор, на коме беше: запал.ена ламиа, лонац кваса и хлеб. Сваки пут, кад би нас послужили новим јелом ста-

рија кћи би устајала и најбољу парчад остављала на онај сточић. Радознао, упитах мужика: „Зацело ти неки гост, који ти је веомадраг, није дошао на част, или имаш у кући неког који ти је болестан?" — Сви се око стола ућутаЈне и сви упреше погледе у нашега домаћина, који и ако беше у очевидној неприлици, јер и ја се збуних, ипак се и не узнемири и одговори гласом озбиљним: „Овај хлеб, овај напитак и ова светшнка доносе се на трпезу за оне, који не треба, да се виде" — па за тим почеше да пију певајући мелодије народне. Ја нисам разумео одговор мужиков, па се користих приликом, те по други пут, када им „винце беше ушло у лице" и на мене и не обраћаху пажње упитах, моју сусетку: „Који су то, што не треба, да се виде"? „Брођиађи" одговори мпада девоЈка; метну прст на уста, па додаде ти^о „јадници." Право да вам кажем ја на то ни мислио нисам. Село Зитма једно од најважнијих на путу за Европу, у близини његовој је Ниртчинск где је мајдан Кара у коме раде осуђеници. Како је ова тамница једна од најгрознијих, то по стотинама осуђеника беже преко године. Разуме се, да то чине пре с пролећа, али се увек не бира време за бегство, већ кад се улучи згодна прилика. Па и тад бегунци и не мисле, да се одмах дочепају Европе, већ покушавају, да се удале за једно стотину миља, па се чак и погађају у службу код сељака за мало стреје над главом и парче хлеба. Али, и иначе са крајњег југа Сибира па до Урала бегунци живе само од милостиње. Јер кад би баш и имали новаца, не би били сигурни. Они путују ноћу, усамљени али са поузданошћу, да их дуж пута чека прозор осветљен, који треба само да гурну, те да нађу за њих већ спремљен део: хлеб и чашу кваса. Мужици их помажу, јер веле то је воља Божја, он их је на то упутио. Али, да не би били доведениу искушење, да их одаду војницима, који их гоне, они неће да их виде. Докле мп млада девојка ове појединости полагано причаше, лак удар у прОзор иза нас учини, те се изненада окренусмо. Одмах, као чаролијом неком, умукоше песме оних што пише; све очи беху упрте у прозорчић, који с поља гурнут, шкрипну. У исто време глас с поља из мрака јасно прозбори: „Нека вас Бог благослови!" „И тебе!" одговори мужик подигавши се, али се не помаче, него додаде: „Ми те Очекивасмо; за тебе је део спремљен." — На пољу се зачу топот по снегу ; прозор опет зашкрипа, раскрили се мало више и једна се рука појави; ова шшаше за тренутак, за тим шчепа хлеб, па је неста у мраку. Ми бејасмо сви — као и домаћин нам — на ногама. Нико ни речи да прослови, само се деда непрестаносмејао. Рука се и по други пут појави, узе стакло. ■ „Носи са собом", рече мужик, не окренув главе, данас је Бадње вече.... „Шта хоћеш још?" „Молите се за мене!" По том се зачу: дубоки уздах човечији, који испи боцу на искап, па онда поново шум корака по снегу, што све шкрипи, али и овога. нестаде