Zvezda

Стр. 26

3 В Е 3 Д А

Број 4

било лепо, ма да је био један од најлепших пролећних дана које сам и до тада и од тада запамтио. Кад сам изишао на улицу могло је бити осам сахата. Нисам знао шта да радим; управо ни за шта нисам имао воље. Седео сам мало пред кућним врагима, улазио у двориште, јурио неке кокопгке, гађао камењем једну мачку, опет изишао на улицу, на онда, сасвим несвесно, кренуо се ка пијаци. Прешао сам више од по пута, кад ми од једном паде на памет да они нису можда још отишли, па с тога похитам. Кад сам стигао тамо, пред циркусом стајала су само још једна велика кола, у која је Карло, један циркуски слуга, товарЕ/ш последње ковчеге и дењкове. Ја сам тога Карла^ познавао. Долазио је два трипут Лилиној мајци. Знам да их је једаред питао ко сам ја, па кад су му рекли, он се смешио и миловао ме. Запитах га: да ли су они остали већ отпутовали; а он ми рече, да јесу: »Да си само мало раније дошао« додаде: »могао си још једном видети твоју Лили«. Рекав то, он се не насмеја, но је и даље мирно уређивао ствари на колима. На те његове речи, а нарочито на оно »твоју Лили«, моје детиње груди чудновато задрхташе. Дође ми као да ми се нека велика несрећа десила; као да сам, и то својом кривицом, изгубио нешто што више никада нећу имати; и безброј хчисли и слика поче ми се расплетати у глави. Опет видех Лили у оном њену лепом циркуском оделу; сетих се сна те ноћи, и од једном почех да назирем некакву нејасну нредставу која ме је заповеднички терала да предузмем нешто, да урадим нешто. Карло је баш у тај мах износио неке шарене мотке; ја му приђох и рекох му: »Је ли Карло, ти ћеш се скоро кретати?« »Хоћу, сад ћу ја« одговори он. — »Онда знаЉ шта: чекај ме на крај града, имао бих да ти дам нешто да понесеш Лили«. »Добро« одговори он: »само знаш ли ти којим ћу ја путем?« — »Знам«. »А ти хајд онда похитај, јер те не могу чекати«. Он то није још ни изговорио, а ја сам већ трчао кући. Био сам тврдо решен да утекнем од куће, па да и ја идем с њим. Ма да сам био мали, толико сам знао да ме он својевољно не би повео, и за то сам га слагао само да не оде без мене, а већ кад будем тамо, мислио сам, неће ме моћи отерати. Знао сам где у кући мајка држи паре, па сам се био решио да узмем што год тамо нађем, како бар првих дана не бих оскудевао, а за доцније... За доцније ћу већ и сам моћи зарадити, као што и Лили зарађује. Полако, не хитајући, уђем у кућу, па звиждућући пођем лепо кроз собе, држећи руке у шпаговима, баш као сваки беспосличар. У соби, где су биле паре. није било никога. Осврнем се још једном —- два пута, па онда брзо приђем орману, зграбим све оно пара што је било, а било је неколико динара у сребру и један златник, па опет, пошто ме је она прва емоција прешла, полако изи-

ђем, полако се спустим низ степенпце, на чим сам се мало удалио од куће, а ја потрчим. После десетину минута, нешто трчања а нешто брзога хода, био сам на крају града, али Карла не нађем. Колико сам веровао да сам стигао пре њега и да ће он још свакако доћи, толико сам исто веровао да ме је преварио и отишао без мене. Али не потраја дуго, а ја чух како калдрмом грме нека тешка кола, како не грме обична кола наших кочијаша. То је био он! Кад ме угледа потера лакше и тако ходом пређе баријеру и пође друмом, који је на неколико само метара одатле скретао у лево. Ја сам ишао за њим. Кад зави чух да заустави. И тако га стигох. »Но да видим шта то шаљеш Лили" запита ме смешећи се. »У шпагу ми је то" одговорих му, па онда додадох: »него знаш шта, Карло, — новези ме мало да се провозам, хоћеш ли?... видиш како је лепо време«... »хајд', седи« одговори он без икаква устезања, и тако ја седнем поред њега. Нисмо се возали ни десет минута, кад он заустави коње па ми рече, да му дам шта му имам давати, па да се сађем, јер смо вели већ доста одмакли. Моменат је био врло тежак. Знао сам да ћу се, ако само сађем с кола, морати вратити кући, јер није ни иомислити да продужим п-ут пешке; а оно што ме је у том случају чекало код куће, није ни мало било примамљиво, и с тога за сав одговор ударе ми сузе и почнем плакати. »Шта ти је, шго плачеш?« запита ме он зачуђен мојим изненадним плачем. »Карло« рекох му: »ја хоћу да идем с тобом« — »Куда да идеш са мном ?« запита он, а веђе му се набраше. »Где су и они остали; хоћу да будем оно што је и Лили!» »Па зар ти мислиш да бих те ја смео повести?... Знаш ли ти да бих ја био за то кажњен.... Теби јамачно нису родитељи допустили да играш у циркусу... Ти си утекао од куће!...« »Јесам«, рекох му: »али се више не смем враћати, и ако ме ти не поведеш ја ћу вам онда пешке доћи... макар се баш и намучио (додадох не бих ли га умекшао).... или ћу молити кога другог да ме поведе.« — »Ама, лудо једна«, рече он: »није мени до тога што ћу те иовести, ја бих те повео драге воље, зашто не? — али не смем, казаће после ја сам те подбунио да бежиш од куће.« »А ко то сме тврдити?« рекох му ја, охрабрен тим његовим речима у којима већ назрех неко нопуштање и као неку врсту иреговора: »то не сме нико рећи, кад ја ето идем од своје воље!« »Аја, све, све, само то не могу.« И ја сам мислио да је све пропало. Али, како, срећом, ту кратку сцену није нико видео, то се он, на мој горки плач, на нослетку смилова и пристаде да ме вози, али с тим, да седнем позади, иза оних дењкова, тако, да ме он с преда не може видети, да би у потребном случају могао рећи, да он није ни знао да сам ја у колима. И тако се ја паместим и кренемо се. Био сам срећан, пресрећан, тако, да ми је доцније било чудно, да ме у томе, тако необичном моменту мог иначе мирног детињства, није савест ни мало мучила.