Zvezda

Број 6

3 В Е

3 Д А

Стр. 45

целе земље, јер би често, не задовољавајући се само сечењем дрва, сакривен у каквој јарузи, очекивао, са уздигнутом секиром, каквога путника, коме би тако вешто пресекао врат, као какав најискуснији џелат. Тада би претресао лешину, и са новцем, кога нађе у џеповима, купио би јела и виНа и, частећи се у својој колеби, често би узвикивао од радости. Тако је овај рђави човек био срећнији него многи поштени људи, докле год су путници нролазили кроз шуму. Али она убрзо изађе на рђав глас, те је и најсмелији људи почеше обилазити; дрвар се одмараше. Он је за неколико дрна свакојако живе# од преостале хране: глодао је кости и истресаб у чашицу гоТово празну боцу. Но то је била врло мршава гозба за једну таку гладницу и пијаницу. Оштра је зима увеличавала његову несрећу. Он је умирао од хладноће и глади у својој јазбини, коју је снег заситтао и кроз коју је ветар ужасно фијукао. Молити за помоћ у оближњих сељана, није се ни смео усудити, јер су га сви мрзили. Ви ћете можда помислити: „Па зашто није ложпо ватру од сувих грана?" Јест, али дрва, као и лишће, беху тако залеђена, да се нису могла никако запалити. Можда је каква непозната вила казнила овога ужасног човека тиме, да не може ннкако наложити ватру! Било како му драго, тек дрвар провођаше жалосне дане и још жалосније ноћи без 1 хране, поред црног огњишта. Гледајући ,га онако мршава, где дрхће од зиме, ви биете се, не знајући, да је он заслужио ту беду због својих злочинстава, можда и сажалили на њега! Међу тим се неко ипак смилова — то беше зла вила Меландрина. ,Како је сама волела зло, природно, да је волела и оне који га чпне. И једне ноћи, кад је дрвар, цвокоћући зубима, највише очајавао, и кад би продао свој.у душу ■— која, истину рећи, није много вредила — за један само пламичак, Меландрина му се јави, излазећи из земље. То не .беше лепа плавојка са цвећем у коси; нити је њена, хаљина била украшена драгоценостима. На нротив, она је била ружна, ћелава, грбава и тако исцепана, да би сте је. пре сматрали за какву стару просјакињу. Како је била врло зла, то се није могла ни појављивати у виду какве лепотице. — Не очајавај, бедни човече, рече му она, ја ћу ти помоћи. Пођи са мном. • Зачуђен мало овом појавом, он пође за Меландрином у шуму, где беху велике гомиле снега. — Наложи сад : ватру, рече му она. — Ах! госпођо, па снег не може горети. -— Ти се вараш у томе. Гле, узми овај ирутић, кога сам теби донела, и додирнИ само једну гомилу снега, па ћеш добитц ватру, каку никад до сад нИси видео. Он учини како му она рече. И представите себи његово изненађење! Тек што прутићем додирн} г једну снежну гомилу, кад ова поче тако горети, као да не беше од снега, него од памука. Сва се шума. засветли од ватре. После овога, дрвар, ма да је још непрестано био гладан, није се бар више бојао зиме. јер, чим осети хладноћу, он нагрне, у пећини или на нуту, гомилу снега, додирне је прутићем, кога му је Меландрина оставила, те се поред велике ватре сит нагреје.

III Неколико дана, после овога догађаја, у престоници суседне краљевине беше читава узбуна; двориште краљеве палате беше пуно копљаника, а звекет копаља одјекиваше на далеко. Али највеће комешање беше у престоној сали, где се беху искупили најмоћнији принчеви из земље и много још младих људи, да окушају, не би ли како покренули „Лепотицу са леденим срием." Рођак цара Требизонде клече на колено. — Ја заповедам са више оружаних људи, него што има лишћа по свима шумама; ја имам у својим сандуцима више бисера, него што је звезда на небу. Хоћете ли, принцезо, владати мојим народом и китити се мојим бисером? . — Шта је овај говорио? упита принцеза. За тим клече син краља Матакена. — Ма да сам још млад, ја сам победио у витешким играма најславније јунаке; а једним само ударцем мача, пресекао сам сто глава једне аждаје, којаје прождирала сву новорођенчад и све младе девојке из моје краљевине. Хоћете ли, принцезо, поделити са мном славу, која ће се још увеличати? — Овај је говорио тако полако, рече принцеза. да га ја нисам ни чула. После наследника цара Требизонде и краља Матакена, и остали принчеви хваљаху своју моћ, богаство и славу. За тим прилажаху песници, који певаху уз гитар, као Серафими уз арфу; па каваљери, који у најопаснијим биткама одбранише част госпођа од младих племића, који збуњени и зарумењени од стида, дрхтаху као усна спремна за пољубац. Тада „ЈТепотица са леденим срцем" запита: — Шта хоће сви ти људи? Замолите их нека иду, јер не могу више издржати њихово брбљање. Ја желим, да будем сама кад се огледам у огледалу. — Ах! кћери моја, кћери моја, уздахну дојкиња, пази да не наљутитл добре виле. Тада приђе један грбав, страховит и ружан простак. Дворани који беху поред престола, хтедоше га избатдити, подсмевајући му се, што се још и он нада руци краљеве кћери. Он се међутим непрестано приближавао, и, једним штапићем, кога је држао у руци, додирну „Лепотицу са леденим сргтем". „Ах, овога ја волим!" узвикну она, осећајући, како јој све биће гори од неке милине. Преставите себи узбуђење, које тада наступи! И отац принцезин мораде пустити своју кћер, да иде у шуму са гадним дрварем. Она је ту живела врло несрећно, јер јој љубав на послетку није могла сакрити, колико је био недостојан онај, за кога се она толико беше одушевила. То је била казна „Лепотици са леденим срцем." прагомир јУТаркобић.