Zvezda

Број 6

3 В Е 3 Д А

Стр. 47

новац продаду, што ови у своме разочарењу обично тек онда примете кад је додкан. Има и оваких шеретлука: Јунак некога романа, који је излазио у једном многочитаном часопису, био је неки Винченцо де Роберти; ово несавесно лице, пустолов и варалица првога реда изазва огорчење у једнога свога имењака, који се, при свршетку овога сензационог романа жалио противу злоуиотребе својега им°на и претио да поведе парницу. Шта да се ради? Проницавни аутор промисли се за тренутак, па се затим у првоме новом броју могло јасно читати: Наш се јунак управо не зове Винченцо де Роберти; само да би могао играти виђенију улогу, присвојио је он неукаљано име једне познате, са свим честите породице.

Леп позоришни приход. — „Кеуие Б1еие" јавља, да је „Сирано де Бержрак", што га је написао млади француски песник Едмон Ростан, са својом 240. представом већ достигао приход од округло два милијуна франака, више дакле него два у том погледу најпознатија позоришна комада „М1сће1 51го^оћ" и „Ее Тоиг с!и Мопс! еп 8о јоигз" (и нама познати „Пут око земље за 8о дана«) од Ж- Верна и А. .д'Енерија, који су код истога броја представа достигли приход од 1 ,900.000 и 1 ,600.000 франака, рачунајући округлим цифрама. У осталом писац се може таким успесима само у Паризу похвалити; провинција, а још више иностранство понашају се према његовом делу прилично хладно, што би се, можда, могло узети као доказ, да се париски успеси добрим делом имају приписати сјајној игри Кокленовој, који носи комад.

Немачки полумесечни часопис „Аиз 1гетс1еп 2ип§еп", који је у својој прошлој години донео у преводу Лазаревићеву приповетку: „Све ће то народ позлатити", обећава ове године једну приповетку Јанка Веселиновића у немачком преводу, али је за сада још не именује.

за.н:и:м:љи:ве ситнице

Чедне балерине. — У Бечу су неколико балерина основале друштво у циљу да се одрже на висини морала. Један новинар посетио је председницу тога друштва, да сазна, шта их је побудило на тај корак, толику је то сензацију произвело у круговима блиским позоришту! Она му је одговорила: »Ми хоћемо да уништимо предрасуду, да свака балерина мора бити неморална, хоћемо да научимо људе да нас поштују. ^ данашњем друштву свако хоће да са узвиси, свако хоће да га цруги респектује, па зашто ми да останемо и даље као мета, у коју се гађа само вређајућим нападима? Свака чланица нашег удру-

жења мора се примерно владати. Само у пратњи родитеља или блиских сродника може посећивати јавна места, али никако тако звана зашворена друштва. Свако сумњиво зближење мора бити безусловно и без икаква обзира одбијено. Ни једна не сме носити одело, које би на њу привлачило особиту пажњу и т. д." — »Али, приметијој значајно новинар, ви хоћете да будете и глумица?" »То је истина.« — „Па колика је ваша плата?" — „Дозволите ми да то прећутим, одговори балерина новинару. Не бих могла опстати 'да немам код родитеља стан и храну. Ја и многе друге припадамо реду убогих играчица. Кад постанем знаменита трагеткиња биће боље, али ћу и онда и увек бити савестан члан нашег удружења." Фељетонисте много пишу о томе друштву, па претресају у оиште морал позоришног света. Износе, између осталог, и ово: Једне париске новине, услед разних позоришних скандала, упуте окружницу извесним писцима и глумцима са питањем: шта би требало учинити да се глумице наведу на присгојан начин живота? Најзнаменитији глумац француски, Коклен, одговорио је овако: »Невиност је једна сметња младој глумици, која игра у улогама страсних карактера. Она треба да је трпила и страдала, да је у страсном јецању изгризла подглавник у постељи, да је пред вратима свога љубавника крваве сузе проливала, па да уме то, птто је сама преживила, као што треба на позорници извести, да је улога на све то подсећа. Глумци су мање или више сујетни, завидљиви, љубоморни, пргави, заљубљени, осветљиви, испуњени мржњом, плаховити, плашљиви и јуначни, лудо весели и неизмерно жалосни, па то своје душевно стање треба глумац да је вешт на позорницу изнети. То исго вреди и за глумицу. А што се није преживело, то се мора изумети па на позорници представити. Али мало има ђенија, па и таленат хоће да омаши, а оно што је човек собом преживио, најбоље је јемство за праву игру.« Ово Кокленово гледиште и сувише је дрско, вели један позоришни хроничар, па са своје стране додаје: »Ми не тражимо од глумица и играчица чедност, него таленат. Њихове моралне врлине не интересују ни мене ни мога суседа у позоришту. Позорница треба да је огледало живота, у његовој величини и његовом убоштву, да износи и светле и мрачне стране његове«. Али кад позорница треба да је огледало живота и да износи и светле стране његове, како ће онда глумица извести на позорници врлине женскиња ако сама није толико чедна, да се и у таквим улогама уме наћи? Кад је глумица поред талента и образована, чедност јој неће сметати да буде уметница, него ће изазвати веће поштовање према њој.

БЕЛЕШКЕ ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ И У1ЕТН0СТИ ■ У једном од новијих својих бројева од ове године обрадова нас бечка ,.Н. Сл. Преса« гласом који мора обра-