Zvezda

С тр. 46

3 В Е

3 Д А

Број 6

ККНЗКЕВНОСТ Како ради Лав Толетој. Рускгп В&домости у прошлој години донеле су у једном свом броју занимљив чланак о томе и ми га у преводу ево пружамо нашим читаоцима: „Техника књижевнога рада Лава Николајевића подсећа на некадашње животописце. Пошто је утврдио план самог рада и прибрао повећу количину студија, он изнајпре пише тако, као кад би угљеном цртао облик какве фигуре, то јест, пише не мислећи о појединостима. ТП то напише да обично својој жени, Софији Андрејевној, или којој кћери, или каком познанику, кога би тај посао заинтересовао, на препис. Он пише на сасвим простој, четвртастој хартији, крупним словима и напише дневно по 20 страна што износи од прилике пола- штампаног табака. Обично ради од д пре па до 3 сахата по подне рачунајући да је то време понајзгодније за његов рад. Пошто је дакле рукопис на чисто преписан, Толстој га почне одмах прерађивати, али и то овлаш. Рукогшс се врло брзо ишара; свуда је надписао, дописао и између врста и с леве и десне стране, и озго и оздо, па те поправке преноси чак и на другу страну. Овако ишарани рукопис огтет се преписује. Али и тај нови препис снађе иста судбина. Понеке одељке Толстој преписује и по десет пута не бринући се ни мало о обради стила, јер мрзи углађеност свуда у уметности па и у писању. „То често упропашћује мисао и шкоди утисцима" — вели он. Кад, гшшући, прикугш своје успомене, сећања, посматрања и нове податке о питању, које обрађује, он онда ради неуморно и упорно на сваком одељку. Рад прекида на кратко време ради одмора, или ћути и премишља кад где год запне. Он живо тражи унутрашњу суштину својих јунака и то му је тада највећа брига. Том приликом обично. рекне: — Злато се добија непрестаним просијавањем и испирањем. Једва да по неке сцене може он под живим утисцима написати. Тако је описао трке у Ани Карењиној под утисцима живог приповедања кнеза Д. Обољенског. У колико се више рукопис преписује, у толико неке појединости излазе све јасније и јасније, а неке све тавније и тавније. Кадму је рад показао неку јасноћу, он онда чита рукопис извесном кругу својих пријатеља и саслуша њихове напомене, те исправл>а пре него што рукопис пошље у штампу. Кад је свршио своју драму ВластБ тбмб1, он је сео па је исту прочитао својим сел.,ацима, али се том приликом нечем научио. На најтрагичнијим местима, која он није могао од суза читати, они се стадоше смејати. Најстрожији му је критичар, нарочито његових новијих дела, његова жена Софија Андрејевна, која му са урођеном јој искреношћу и оштрином исказује своје примедбе без икаква околишења и устручавања. Доста пута се Толстој и сложи с њом, али доста пута веома упорно брани своје гледиште од њених напада. Чим се рашчује да је Толстој написао какво ново дело, одмах са свију страна нагрну молитељи и моли-

тељке и моле да им то дело уступи. И Толстој даје не гледајући коме. Али с тим није свршена сва брига о томе делу. Још је остала коректура на којој Лав Николајевић ради неуморно и много, и тешко слагачима, што његову књигу слажу. Док је један део сложен десило се ваздан догађаја, придошло нових упечатака који с нове стране расветљавају какво питање, о коме се у књизи говори. Међутим оно иразна простора на коректурном листу, тако је малено, време тако кратко, да Толстој мора да савлађује и угушује нове мисли и да економише са сваким парчетом хартије. И он брзо покрије коректурним шарама и дометцима^. оне празне просторе на листу тако да изгледа као каква густа мрежа. С другом коректуром бива то исто ; и слободно се може рећи, да би Толстој, кад би деведесет и девет пута држао коректуру, деведесет и девет пута ишарао својим исправкама. Критика је код њега развијена толико, да он већ сутра види сам своје погрешке. При коректури се његова умна — тако да је назовемо — видовитост толико развија код њега, да по неки одељци његове књиге изиђу из штампе тако прерађени, да их они, што су рукопис читали, не познају. Кад је једном поведена реч о напорном и смишљеном раду на књижевности, Толстој је рекао: — У уметностинетреба пренебрећи никаквуситницу. Понеки пут и једно полуоткопчано дугме може расветлити по неку страну живота овога или онога лица. И то дугме свакојако ваља насликати. Али сви напори треба да су управљени и усредсређени на унутарњој суштини, те да се не би скренула пажња одонога, што је важно на појединости и доколице, као што се обично ради. Какав на пр. сувремени књижевник описујући историју Преблагог Јосифа са женом Пентефријевом, посигурно не би пропустио ову згодну прилику да засја „познавањем" живота: „Ходи к' мени! — шапуташе жена Пентефријева, пружајући Јосифу руку нежну и намирисану некаквим мирисима." Ове појединости не само што не осветљују суштину ствари него је још засењују. Ето како мисли Толстој о књижевном раду, а како мисли онако и ради.

Модерни књижевници. — Пјеро Барбера, познати талијански издавач, испричао је у филолошком удружењу у Риму неколика своја искуства и разне хумористичне ситнице, које су му се дешавале у његовим пословним односима са талијанским књижевницима! Гако, на пример, има међу талијанским књижевницима од мање вредности и таквих људи, који — било из сујете, било да би тиме могли за се правити рекламе, — издавачу дају признанице на много већи хонорар, него што га они одиста примају. Ако издавач, рецимо, плати за какав са свим осредњи роман 500 динара, то ће онда лукави аутор на признаници написати 5000 динара, да би се међу својим пријатељима могао разметати пријемом тако велике суме. Има их и таквих, који умеју тако вешто маневрирати, да своја дела код два издавача у исто време за готов