Zvezda

Број 10

3 В Е

3 Д А

Стр. 75

Па и кмет, поп и учитељ, у пола одевени, нађоше се на »лицу места«... иреставници и световне и духовне сеоске власти. Поп натако само дугачку мантију; учитељ пригрнуо само капут; кмет и бос и гологлав!... Само Биса, нити се уплашила, нити је побегла! Остала је била сама код мртваца. Можда је њу било мало страх, али ником не казиваше. И снаша Ружа, кметица, мораде већ и по двадесети пут причати, где је која од њих седила када се лепо баба Рава у сандуку подиже, усправи и седе, и оним њеним вештичким оком упиљи у сваку. Учитељ рече попу на по гласа: — Поднапиле се бабе, придремале, па им се стало привиђати! И у дебати о могућно&ги или немогућности вампирења баба Равиног, на предлог неких највише поп навали да сви седе и даље, те да, виде, шта је у истини. Тако и би. Донеше пића од кућа и из механе. Нађе се и џезва за каву. И у скоро отпочеше се обређивати чутурама и прислуживати кавом. Осу се жагор, и граја, прича и разговор. Мало по мало тек по који сељак, голишав, пригрнуо на рамена само гуњ, искрсне босоног из мрака, ко комарац на светлост, пред осветену баба Равину кућицу. На Бису беху већ сви и заборавили, можда је где год, у углу и задремала. Па као и увек, жагор, жагор, па све ређи и ређи, докле на махове сасвим и не преста... Поноћ давно превалила. Влашићи и штапци, баш се цакле на небу, скоро над самим теменом. Многе поче хватати и савлађивати дремеж. По неке и пиће. Неки трезвенији подигоше се, и, пошто сву ту хуку буку објавише као »женска посла«, почеше се разилазити кућама. Али још не беху сви честито ни придремали, а ови што се кућама кренуше, ни стигли до својих кућа, кад се опет заори отуд, од баба Равине кућице, устрашена дрека и ггаска: — Вампир! Вампир! И све опет потече назад, и пресретаху многе, који су се дали у бегство. Беше овладао страх, да су људи оставили у бегству многе жене за собом, Кад их запиташе ови што их пресретоше они дршћући причаху: да се баба Рава повампирила, усправила се у сандуку и седи. Поп, учитељ и кмет, на нрву дреку једне жене, поскочише са седишта пред кућом и провирише кроз одшкринута врата. И за дивно чудо видеше баба Раву, како се усправила и седи, па се напред пригиба и заноси! Сав свет, а нарочидо женскадија, с вриском и дерњавом даде се у бегство.

Поп се збунио танка ногама у месту, и узвикује некаквим дрхтавим и усиљеним гласом: —• Не бојте се, не бојте се! Учитељ, као »понајучевнији«, беше већ најдаље — на сред улице! Кмет истина сав дрхће, али се још не да, као власт, чешка се неодлучно по глави и само понавља: де ли је биров? А да га ко запита, не би ни он знао казати шта ће му. Док ти се тек са прозора баба Равине кућице осу грохотан крупан смеј и једна крупна гласина подвикиу: — Где вас ово врашко дете вуче толике за нос.!... Хајде-де што сељаке, али и учењаке наше, господу попу и учитеља!. .. Ха, ха, ха! Врашка цура! Где се само тога сети?! (НАСТАВИЋЕ СЕ)

СМРТНА МЕЛОДИЈА <ПО БАЈРОНУ) ——"®Душа је моја мрачна. .. Певај ми, Орате, Оурно, И пеомом црне миоли са душе младе гони, Ево ти харфе златне, па буди звуке тужне, И нек божанека пеема са њених етруна звони. И нека цвили горко као онај лиетак еуви Када га беени вихар са голе гране кида, Нек ти је пеема .дивља као оно еиње море Ватреном муњом кад га виеоко небо шиба. Чудна је душа моја... Час горко, тужно цвили, А чае се раздрага бурно и етвара елике бајне; Погружен некад тонем у ниеку таштину еветеку, А некад дух ее вије у оне еветове ејајне... Удеси пеему такву да певам и да плачем, Равведри душу моју, одагнај горке јаде, И ја 1у е тобом, брате, заједно еузе лити, Туга је верна друга и душе моје младе. * Гле, како се ерце топи... гле, како је души мило... Опила ме пеема твоја, певај тужно еамо тако. Гле, како ее звуци губе..., ето тако моје наде Оставише мене млада, неоеетно и полако. Ево чаше рујна вина... ја еам у њу сузе лио. Отровне еу еузе моје — та отровна мора бити .... Нек на погреб харФа звони... она за мном ето плаче... Певај тужно тако еамо .. ја ■ћ.у емртну чашу пити!.. п. Ј. 2 .имиШријебић.