Zvezda

Стр. 76

3 В Е 3 Д А

Број 10

ГДЕ ПОШОРЛНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина (Наетавак) XXXVII СоНзеиш! узвикну најпосле кочијаш и настави и даље говорити им талијански. Он је, јамачно, тумачио шта је то Колисеум. Путници опазише пред собом величанствене стене, што су заостале од тога гигантскога здања. — То ли је тај хваљени Колисеум! развуче Коњурин. — Па шта је ту тако лепо? Ја сам мислио Бог зна шта је, а кад овамо, оно није ништа! — Молићу, Иване Кондратићу... То су развалине, остатци старине.... рече му Глафира Семјоновна. — Ех, чудна ми задовољства гледати само развалине! Целим путем, од како идемо, нншта и не видесмо друго, до — саме развалине. Требало би и друго што видети. — Али, немогућно је бити у Риму, а не гледати развалине. А што је најглавније, ви сте пристали да их гледате. — Знам, знам, али мене је привукао сам назив: Колисеум... јер је врло фигуралан. И ја сам мислио да тај Колисеум мора бити нешто на форму нашега, петроградскога Акваријума; међу тим, овде видиш само разваљене зидове и — више ништа. — Ах, Боже мој! Чекајте мало... Још нисмо ни стигли к њему. Може бити да ће се наћи и нешто интересно^ Николај Ивановић је такође осећао неку досаду, гледајући развалине. — Ако у Риму нема ништа боље од тих развалина, рече он, зевајући — онда, ја мислим, да ту не треба остати више од двадесет и четири сата, па и то је много. — Разуме се да је много! прихвати Коњурин. Ето, одавде би одмах могли ићи да видимо папу римскога па да ноћимо, и сутра дан — пут под ноге, па у друго које место. — Ах, Боже мој! Та зар ви мислите, чим дођете да ће вам папу показати? викну Глафира Семјоновна. — Не, не, и зато су јамачно сати одређени, како ја мислим. — Ех, матушка! Оно може да се догоди, да ни у одређене сате не видиш папу. Али ми ћемо га видети. Тамо има неки особити отвор, и кад хоће да га покажу коме треба, они га само одшкрину и папа се одмах покаже. А ја држим, да ће га и нама показати! рече Коњурин и удари се по џепу. — Јгхна ствар... одговара на то Николај Ивановић. — Не зажали само за који златник.... — Е, баш сте ви чудни, господо, кад тако мпслите о папи! упаде у реч Глафира Семјоновна. — А знате ли ви шта је овде папа? ■— Папа је овде највећи.... прва особа. Њега, може бити, стотине људи чувају. Ту су око њега кардинали, па онда — момци, и ваздан којекаквих дворана! Он живикаоцар; дакле, шта мислите ви с вашим златницима?

— А јеси ли ти баш видела како он живи? Је си видела? окупи жену Николај Ивановић. — Нисам видела, али сам читала и слушала. — А-а! Кад је тако, онда не причај по туђим речима! Ми ћемо само пружити момцима на макароне и на пиће, а већ они ће наћи начина да нам папу покажу. А управо, шта треба нама ? Видети га, па доста. Нећемо ваљда шавове на његовим хаљинама разгледати. Разговарајући на тај начин, наши путници дођоше на врата Колисеја. Ту им на мах прискочише дваТалијана, у својим згњеченим шеширима, са широким ободима. Један беше просед човек, у годинама, носио је плишани прслук, који је већ одавно избледио. Други бејаше млад, препланула лица, црних бркова као угљен и носио је дугу опаклију. Подигнувши у вис капе, ради поздрава, ови људи стадоше изводити Иванове и Коњурина из кола. Онај старац, као вешт каваљер понуди Глафири Семјоновној своју згрчену руку, а младић видевши то, одгурну га и понуди Глафири своју руку. Она не прими понуде, и стојећи на подношцу од кола бранила се од њих. — Не треба, ништа не треба. Иљ ње фо па... Лесе муа... говорила је она. — Никола Ивановићу! Шта су ме ови окупили? —- Марш! викну на њих Николај Ивановић, па изиде из кола и понуди руку жени. Глафира уведе мужа на врата Колисеја. Коњурин је за њима тетурао. Али, Талијани их не оставише, него, истрчавајући напред показиваше им на вратима остатке живописа и брбљаше нешто рђавим француским говором. — Шта ће ови од нас, ја не знам! говораше Николај Ивановић. — Глаша! шта брбљају они? — Нуде се да нам покажу Колизеј. То су, знаш, спроводници што воде и показују. — То нам не треба! Не треба! Але! рече им Николај Ивановић и махну руком на њих, али они не одступише, већ пођоше даље. Ево широке арене цирка. Ево места за публику, што су у камену истесана. Ту је и царска ложа, добро очувана, с остацима камених украса, и у пола разваљеним мермерним степеницама од ходника. Руси луташе по Колисеју, али, ма где да су погледали, Талијани их предупреде и одмах почну говорити без престанка. — Шта да радимо? Како да одагнамо ову напаст? говорио је Николај Ивановић. — А што би их гонили? Нека их нека брбљају, а ми ћемо их слушати, одговори Глафира, предавајући им се и идући тамо, куда су је они водили. На крају једнога ходника опазе гвоздену решетку и степенице, што воде доле, под земљу. Онај старац потеже из џепа стеаринску свећу и палидрвце, па стаде мамити Русе у подрум. — Зове нас доле, рече Глафира мужу. —Морада има тамо што интересно. Можда су ту тавнице у којима су тамновали осуђеници, што их предаваше зверовима на жртву? Ја сам читала о томе? Хоћемо ли сићи? — Јеси ли ти при себи, Глаша? Набацала си на се брилијанте, у вредности од неколико хиљада, и сад мислиш да сиђеш у којекакве јазбине, куда те зове не-