Zvezda

Број12

3 В Е 3 Д А

Стр. 93

Николај Ивановић узе пожутелу хартију, савијену на четворо, и прочита: „Овим уверавамо, да је чичерон Франческо Корито врло забаван Талијанац, ћуче као ћук, игра као сврака, не нуди се кад пије и комичар је такав, ца ти трбух мора прснути од смеха. Упознао нас је у Риму с таким букачицама — односно женског сталежа — да му се може рећи само : мерси ! Московски трговац Бо... Во... — Не разуме се овај потпис, рече Николај Ивановић. — Управо, овде су два потписа, па и овај други је неразумљив. Само још стоји: „артиста најраспродраматички." — Шта? Ти нас вараш, Никола Ивановићу — рече Глафира и истрже мужу хартију из руку. — Што би вас варао, одговори овај. — Ето види и сама... То су неки Руси били овде, па му онако, из комендије, дали ово уверење, а он, мислећи, да су му Бог зна какве хвале исписане, хвали се том хартијом пред сваким Русом. С'ез1 шо1... с'е5(: то1! говорио је вођ ударајући се у груди. — Он је заиста врло забаван! смејао се Коњурин. — Прави комичар. Погледај само каква му је смешна њушка! — Заиста, то му је неко из шале дао овај лудачки атестат, рече Глафира, и прочитавши хартију додаде: — Таквих безобразника има доста у свету! — Неке шалџије... рече Николај Ивановић. — Рим је досадан град: у њему нема нигнта осим развалина, па се прохтело људима да се мало нашале с Талијаном. — Јасна ствар... Тек не треба га одгонити. Нека и нас мало позабави, кад изађемо одавде, додаје Коњурин. — Ви, као да нисте при себи? рече Глафира, а око јој севну. — Срам вас било! Требају вам, сигурно, букачице, кад га задржавате! — 1а какве букачице? Шта је вама наспело? Ми смо људи ожењени и није нам до тога! — Знам ја вас, ожењене људе! Але, сињор! Не треба ! махну она руком на вођа, и бацивши му хартију окрете му леђа. Вођ стоји као у чуду. — С'еб(: то1, таЉте, с'ез1 то1... наставља он и куца се у груди. — Та пусти га, нека нас бар папи одведе, уплете се Николај Ивановић. — Човек је зналац... а после тога, имао је посла и с Русима... А што се тиче букачица, ја не знам што се ти бојиш ? Ето ти си с нама. Глафира Семјоновна ништа не одговори на то, већ убрза ход. Чичерон је ишао за њима и тек овдаонда давао објашњења. Прегледаше цркву и изидоше на паперту. Вођ скиде капу. Његово комично лице је у осмеху имало израз просјачки. — Даћу ти на макароне, рече му Николај Ивановић, — само нам још покажи папу. Глаша! Та упитај га, где и како можемб видети папу?

—• ТТТ та? Ја да говорим с таком будалом? — Па боље је с будалом. Папа... Пап... Разумеш ли, мусје, нама треба да видимо папу? — Ну вулон вуар пап... предаде се најпосле Глафира Семјоновна и проговори са спроводником. Овај окупи говорити и речима и мимиком, показујући лево на колонаду, што беше крај паперте. — Шта вели? питају људи. — Вели да је папа сад болестан, и да се не може видети. — Којешта. Знамо ми те кајишарлуке! Него, покажи ти, драгане, нама папу, и — вуаља... Николај Ивановић извади новац од пет франака и показа вођу. Овај пружи руку за новац, али Николај му га не даде. — Не, не! Најпре ти покажи, па ћемо ти после дати, рече он. — И не једну, него две овакве паре добићеш.... Та, Глаша... преведи му, за Бога! •— Нема се ту шта преводити! Он вели, да се дворац папски може видети само до три сахата по подне, а сад је прошло три. А папа је болестан. Николај Ивановић не одустаде, већ извади мади златник. — Вуаља... Видиш ли? Ово ће твоје бити. Где је пале? наваљиваше он на спроводника. — Пале де ч пап... Спроводник их поведе под колонаду, и доведе до степеница, што иду горе, и показа настављајући своје бескрајно торокање. Горе, на одморку од степена, стоје два жандарма у троугластим капама. — Ово је улазак у папски двор, обЈасни Глафира. — Али он једнако говори да сада тамо не пуштају. А мора бити да је тако, кад војници стоје.... — Па шта је, ако су и војници? прихвати Коњурин. — Кад метнемо војнику у руку ову парицу, одмах ће нас пропустити. Мусје! Комичару! Ево ти... Подај то војницима.... тек, да би нас унутра пустили! И он пружи вођу монету од пет франака. — Доне о сољда... доне! говорила је вођи Глафира, упућујући га на степенице. Овај се предомишљао. — Иди, иди... Ах, како је лен. А овамо се хвали уверењима, рече Николај Ивановић. — Ево ти анкор... још три франка. То је већ теби... Теби за трудбу... Узми... Спроводник држи у руци осам франака, и нешто смишља. За тренутак одведе Иванове и Коњурина у колонаду, и тајанствено им намигну, па отрча у правцу ка степеницама и изгуби се. — Јамачно се бојао понудити новац војницима на наше очи, рече Коњурин. — Јасна ствар... одговара Николај Ивановић. Све једно, да причекнемо. И они чекаше стојећи под колонадом. Њима су бојажљиво прилазили просјаци и тражили милостињу. Они беху разноврсна типа. Беше ту стараца, деце у дроњцима, без обуће, или у кожним сандалама, налик на опанке; било је и жена са сисанчадима. Свако се некако изненадно показивало иза оних стубова, као да из земље ниче, и добивши милостињу, — опет се губише у стубовима колонаде.