Zvezda

3 В Е

3 Д А

Стр. 1.07

к њој са страсном жељом да је видим и да је поздравим. Стигох је: — Ах, госпођице Вера, то сте ви! Опростите, нисам вас познао; како сте? Не знате како ми је V мило што вас на данашњем балу видим! Смем ли вас молити за котиљон! Она застаде и чисто се малко трже назад, а по њеном дивном лицу разли се лака румен. Изненађена начином којим сам јој пришао — са стране је вероватно изгледало, као да је то на јуриш било — збуњена мојим питањима, мојом изненадном појавом, изразом мога лица, она ми не одговори одмах, него подиже своје лепе, црне счи, дубоке као бездан и пуне неке тајанствене сете, па ми рече: — Хвала, радо ћу играти с вама котиљон. Њене другарице гледале су ме у највећем чуду, али ја се нисам на њих освртао. Познавао сам се с њом и пре; познао сам се на једној забави; сећам се да ме је једном приликом у великом мазуру изабрала и прикачила орден, али тад није никаква утиска учинила на ме. А сад? Сад сам био усхићен, занесен њеном појавом, та нема речи које би могле да изразе тадашње моје осећаје; пратио сам сваки њен корак, вребао сам сваки њен поглед, и једва сам чекао кад ће да почне котиљон.

— НАСТАВИЋЕ СЕ •—

* * * (СЛОБОДНО ПО М. ЉЕРМОНТОВУ) Пеома јој је тако бајна К'о пољубац еа уеана ; Очи, — елика неба ејајна, Најлепшега мајеког дана ! Покрет, речца, црта евака, У један ее израз елила, Пун проетоте. — Слико елатка, Тако проета, тако мила! Алексинац, ЈУ^идорад Ј/1. ЈТеШробић.

ГДЕ ПОШОРАНДЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (Наставак) хм Кад лепотица зачу руски разговор, окрете се Ивановима и Коњурину на мах. И запита Коњурина са осмехом:

— Уоиз е(:е5 с1е5 гивеб, топб1еиг? (Јесте ли ви Рус, господине). — Рј) ? с, Рјус!... похита Николај Ивановић, те одговори за Коњурина, сав блажен, што се лепотица њима обратила. ^ — Оћ, ј'а1ше 1е5ги55еб! (Ох, ја волим Русе) проговори она опет, а очи јој играју као на зејтину. Лепотица окупи говорити француски с јаким талијанским нагласком, мешајући у разговору, с времена на време, по коју талијанску реч. Николај и Коњурин развукли уста и кезе се, па, ако и нису ништа разумели, опет су махали главама и једнако подвакивали: „вуј, вуј". Чувши реч: Ре(:ег51зоиг§, Коњурин узвикну: — Вуј, вуј, из Петерсбург! Ја сам с Клинскога Проспекта, а он — с Пескова, — и ту показа прсузм на Николаја Ивановића. —Голубице, Глафиро Семјоновна, преведите тако вам Бога, шта она говори! Глафира седи и сва се напела. — Не морате знати,. одговори она срдито. — Слушајте и ћутите. Ја не знам, што с.е та жентурина намеће с разговором! То је нека безобразница! А шта си ти избуљио очи! Ждери ту! дрекну она на мужа. Шта пиљиш? — Ах, Боже мој! Па зато и имам очи. — Да пиљиш? Је ли? — Није истина!.. Зашто не пиљиш у онога дебелога Немца, што се раскошарио за столом са својом чашом и лулом, него пиљиш у тога вртирепа ? — Па шта би ја, кад седи преда мном ? — Молим те, умукни? А лепотица брбља ли брбља, без одмора, својим погрешним говором, па се окрете најзад и Глафири Семјоновној, као да се хтела похвалити знањем руских речи: са особитим ударом, на француско-талијански начин, изговарала је она речи: „невски", „извошчик", „закуска", „человјек", „кулебјака." — Мора да је у Петрограду била, кад зна руске речи ! рече Николај Ивановић. — Јамачно је каква артисткиња. Итаљанка? запита он лепотицу. — Ош, топ51еиг... (да, господине) — Артист? Артистка? ЈТепотица потврди главом. — Глаша! Немој да се дуриш! Ружно је. Видиш како је она љубазна... Распитај ти њу о папи и његову двору... Може бити да су нас слагали, да не можемо видети папу, — говораше жени Николај Ивановић. — Одмакни! зачу се одговор. Лепотица се међу тим обрати правце к Глафири Семјоновној с питањем: говори ли она француски ? —г Нон! мрачно одговори Глафира Семјоновна и одмахну главом. Лепотица изјави сажаљење, и настави брбљање с људима. — Та преведи бар што гоц од тога што она говори, моли жену Николај Ивановић. — Ух, како сте несносни! викну Глафира и настави: •— У душу срља, хвали Русе и вели да их љуби врло