Zvezda

Б рој 18

3 В Е 3 Д А

С тр. 139

поштовања предаде јој зеца, што га је уватцо у ратној служби. — Знате ли, госпођице Веро, да кад вас сретнемо, нама се после по ваздан мили, једном рече неко. И зацело њена душевна чистота, л.еиа голубија невиност, и њен божанствени осмејак чудновато су утицали на моје другове. Они су је дубоко поштовали и клањали јој се' као светињи; сваки је жудео да јој каже макар једну реч, да му се само осмене; били су према њој пажљиви. детиљасто деликатни; сваки би се искрено радовао, кад би могао ма чим да је услужи или да јој учини по вољи. И сви су ми завидели и искрено се радовали мојој срећи. Тако је то текло из дана у дан. Сврпш се логор, дође крај августа и већ се јесен примицаше. Наша је срећа сваким даном све витпе и више расла чиста и непомућена. Између нас је владала потпуна хармонија. Често се дешавало да смо једно исто мислили. једно исто осећали и једно исто желели. У својој срећи ми смо заборавили на оштрицу, што је висила над нама, што нам је сваког тренутка иретила да поремети мир, срећу, да учини дармар у нашем животу. О томе смо у опште избегавали да говоримо, а ако смо понекад о томе и говорили, ми смо дубоко веровали да ће нас тетка и ујак спасти. Ја сам иочео озбиљно да радим и да се спремам за академију. По неки иут донесем књиге код њих, она седи до мене па ради нешто или везе а ја учим, учим. У тренуцима одмора, ми смо понекад шетали а већином седели код куће свирали, читали а понајвише би се занели зидањем вавилонске куле о нашем будућеМ животу. (наставиће се)

* *• -У: У скрОвшој луци чун је стај'о мали, КезнајуИ' за буру п страшне таласе, У заклону сеоме љуљушко се тихо, 11 трајао туна многе леие часе. Ал' аоду пу ветар са висова снежни, II одкиде чамац од цвпнпх обала, На иучини бесној као листак лаки ТТостао је сада он играчка вала. 1899. Милутии.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина (наставак) XI,V Око тпест часова у вече указа се с десне стране жељезпичког пута плаветна водена просторија, у недоглед. Приближаваше се Неапољу. — Море! викну Глафира Семјоновна и пружи руке у правцу лазурнаме пространству. На њену вику скочише пз дремежа Николај Ивановпћ и Коњурин. —- Мо})е? Рде је море? пита Коњурин, а зева и протеже се. — Па ето га. — Фу, како је плаво! Мора бити да се баш ! за ово море и спевала она песма: „Разигра се плаво море" .... — Од куда ја знам, за које се море спевала та песма! — А је ли близу тај Неапољ ? — Кад смо изашли на море, онда значи да смо близу. Ја сам баш сад на карту гледала. Неапољ је на самој морској обали. — Како на морској обали ? Не рекосте ли мало пре, да је тамо она ватрена планина из које усијане главе нзлећу ? — Па зар ватрена гора не сме бити на морској обали ? — Та, оно. . . сме, али . . . рече Коњурин и настави зевање. — Видиш ти молим те, ко би рекао да је Неапол> на морској обали ... ја сам све мислио да су ту брда, планине н више ништа! А како се зваше та огњевита планина ? — Везув. — Везув, Везув. То ваља утубити. Јер кад станеш причати жени да си огњевиту планину видео, незгодно ће изгледати да не знаш како се она зове. — А зар баш сваки дан горе та планина и из ње главе излећу ? — Она горе од како је света и века, одговори Николај Ивановић. — Из историје се зна, да је та огњевита планина била и онда, кад ничега није било. То сам ја читао. Каже, кад бациш унутра јаје, с места га мораш вадити, већ је готово за јело. -- Фу, да грдне несреће! чуди се Коњурин. — Па то се и бифтек може ту испећи ? — Какав бифтек? прихвати Глафира Семјоновна. — Кад планина стане избацивати, затресе се сва земља и куће се поруше. Читави облаци ватре, дима, пепела и углевља отуда излећу. А то се зове - лава. — А да ли ћемо страдати ми, кад то буде I избацивало ? — Ваља бити смотреп, на ако |е велико избацивање — не прилазити близу. Ја слушам