Zvezda

Стр. 140

3 В Е 3 Д А

само како говорите за јаје и бифтек, па се смејем . . . I Видим да не знате, како је једртом цео град испод ј Везува спаљен био. Посули * -чпцм с Везува, ј па засули све улице и куће, а . .рцима ударе читаве вруће главе и непео. 1о ]е било давно. А град тај зове се Помпеја. Сад су га откопали и показују га свету. То је близу Неапоља. Сва којако, ићићемо да и то видимо. — Нек иде с милим Богом тај град! рече на то Коњурин и одмахну руком. -- Како: нек иде с милим Вогом? Па људи управо за то и долазе у Неапољ, да виде Помпеју. Везув и Помпеја — ето то су места, ради којих свет највише врви овамо. — А шта ћемо ако одједанпут почне избацпвати, па опет заспе тај град и нас у гразу. — Та, сад већ, јамачно, не бива великога избацивања. кад сви путници тамо иду и расматрају. То је било у давнини. — Али ви рекосте, да и сад лете ватрене главе и угарци отуда. — Лете, и у томе је, управо, сав интерес пгго лете; само не треба близу прилазити тамо где лети, кад будемо на Везуву. — Не, Глаша, ја хоћу баш са везувскога угарка да запалим цигарету. Цигару ћу запалити и јаје ћу испећи, и однећу то јаје у Петроград, за доказ, да смо били на Везуву! рече Николај Ивановић. — А понећу и углевља. Тамо су, веле, цела брда од углевља. — Ех, ту би вредило самовар наставити, подвати 1\оњурин. - Тек, они сигрно немају самовара на Везуву, као што - их немају нигде на страни, и чак не Знају шта је то самовар. — Знам, знам, али то је камени угаљ, а камени угаљ не вреди самовару. Везув се греје каменим угљем. — Греје ? иронично рече Глафира Семјоновна. — А ко ли га греје? Он сам букти од како је света и сваки час чини страшна разоравања. У Неапољу се сви препадну, кад он почне да гори јаче, него обично! — Боје се, а неће да га угасе! додаје Коњурин. ■—• Међутим, ви сами велите, да је тај Везув на морској обали. А кад је то, онда, зашто они не би сазвали пожарну чету, па напунили цеви, па онда удри оном водом унутра ? — Иване Кондратићу, шта ви говорите! Зар је то могућно? —- А зашто да није могућно? Толике киломе тре подземних туиела праве за жељезнице, брда проваљују, са стене па стену мостове ираве, а Везув залити да не могу? Чудна ми чуда сипати воду дан, два, недељу, месец — па залити то са свим. Најпосле, може се водовод са мора удесити, ради заливања. Странац, а да се не довије да огњевиту планину залије! То се бар не може замислити. Него, они просто неће то да учине. Ето, ви мало час рекосте, да овде долазе само ради тога Везува. Е, па зато они и неће

да га залију. Јер, кад га залијеш, шта се има ту гледати? И ко ће ти онда доћи? Овако, луда публика наваљује и долази да види чудо, а Талијани се ударају по трбуху и уживају. — Оставите се празна разговора, шта вам је! одмахну руком Глафира Семјоновиа. — Не, не, ово је јамачно! Тачно као у апо теци. бранио се Коњурин. — Ови Талијани су свет сиромашан, а све је то сам самцит беспосличар, те играч, акробат, певач, мизикант или на свирали, или на гитару, — па се боје своје брдо да загасе. Опасно је... Али, што је њима до опасности кад трбух хоће хлеба и кад, поред странаца, људи могу бити сити? Коњурин још једном зену, зажмури и стаде се позгодније намештати у седишту. — Зар опет да спавате? А, то неће бити! Ево нас у Неапољу кроз који час, ометала је Глафира намеру Ивана Кондратијевића. — Зар смо тако близу? А ја сам хтео свој сан да довршим... Замислите какав сам сан имао отоич, кад сте ме пробудили и викали за море"! А разбудили сте ме на најинтереснијем месту... Седим ја као и видим да смо јогн једнако у Риму, и као пијем чај код папе римскога. — Добро, да видимо шта ћете даље измислити. — Не измишљам живота ми!... Као бајаги гостионичка соба, тако, знаш, чиста, где ми седимо; канаринка стоји у прозору, сто покривен црвеним чаршавом, па ту самовар... Ама, од почетка до краја, овакс исто, као што беше у једног игумана из новгородске губерније, кад ме је пре некако звао на чај. — А како ти можеш у сну видети папу, кад га на јави ниси видео! посумња Николај Ивановић. — Е, па шта ћеш му, у сну сам га видео, Ама, исти наш Никита Платииић, мењач, и онако исто разговоран... Па ме као запита: „.једу ли се тамо код вас, у Иетрограду, наши, талијански макарони? — Глупост! Од куд си ти могао говорити с њим, кад папа само талијански говори. — Е баш си ти луд човек! Не вилиш ли ти, да је то у сну? А зар се мало што можечовеку показати у сну?... Е!лем, он одлично говори са мном руски. Па се онда као наже овамо мени... •— Којешта! Баш не могу да слушам којекакве будалатнтине! рече на то Глафира Семјоновна и окрете се прозору. — Па се онда као наже овамо мени на уво, те се смеје и шапће: „премда — вели — Иване Кондратићу, не припада нама, по нашој талијанској вери, да пијемо вашу руску водку, опет би, ваљда, могли клепнути, овако у друштву, по једну чашицу"? — Е, то је лаж, сушта лаж! Да папа с тобом вотку пије, то никако не могу веровати! узвикну Николај Ивановић.